Pred smrt u svojoj trideset prvoj godini, koliko je i učio i radio sa Ajrin Peperberg na Univerzitetu Brandajs, Aleks, afrički sivi papagaj, znao je ne samo da broji od jedan do sedam nego i da pojmi svaki od tih brojeva, uključujući i nulu. Mogao je da prebroji tačno, do sedam, koliko, na primer, ima crvenih zrnaca u pregršti žutog zrnevlja. Znao je da razlikuje forme i boje, da, u komunikaciji s naučnicima, izgovori stotinak reči, kombinujući ih u proste rečenice. Ukoliko bi mu Ajrin pokazala dva različita a istobojna predmeta i pitala ga šta je tu isto, on bi rekao: „Boja“. Ukoliko bi ga pitala šta je tu različito, njegov bi odgovor glasio: „Oblik“. Umeo je da kaže šta bi najradije da ruča i gde bi, u krugu istraživačkog centra, tog trenutka voleo da bude.
Ukoliko bi pogrešno izgovorili neku englesku reč koja mu je dobro poznata, svoje je mlađe savrsnike rado opominjao: „Govori jasno!“ Za jabuku je, umesto imena apple, skovao naziv ban-erry, jer ga je po ukusu podsećala na bananu, a po obliku i boji na trešnju.
Uvreženo ubeđenje da papagaji pamte isključivo zvuk reči bez ikakvog razumevanja njenog značenja, reprodukujući ga nesvesno, Aleks je raspršio u vetar kao predrasudu. Njegovo je iskustvo još jedan od dokaza da su i životinje na nižem stepenu razvoja od sisara, s mozgom ne većim od oraha, sposobne da uče i stvaraju.
Bečlijka Betsi, pasmine border koli, kako su potvrdili i stručnjaci Instituta Maks Plank, zna značenja trista pedeset reči i shvata smisao njihovih sintaktičkih veza. Bonobo, patuljasta šimpanza iz Ajove, pod imenom Kanzi, razume nekoliko hiljada izgovorenih reči, a koristi 360 simbola, povezujući ih, na tastaturi, u iskaze svojevrsnog slikovnog pisma. Osim toga, Kanzi izrađuje iste one alatke koje je pravio i pračovek. Delfini, pak, umeju da fantaziraju i da izmišljaju nove igre u kojima grupno učestvuju – da improvizuju. (O svemu tome, u National Geographic, mart 2008.)
Životinje, dakle, nisu mašine, kako je pisao Dekart – mašine bez duše, i ukoliko je, zahvaljujući svojoj moći apstrakcije, duša čoveka besmrtna, kako je tvrdio isti filozof, utoliko, i sama nesumnjivo sposobna za apstrakciju, duša papagaja Aleksa danas prebrojava rajske „bananešnje“ i ispravlja akcente svojim rođacima među anđelima.
Dakako, dobro je što u Evropskoj uniji postoje zakoni o zaštiti životinja, a još bolje to što će vremenom biti usavršavani. I kod nas je ovih dana najavljeno pooštravanje kaznene politike prema onima koji zlostavljaju i ubijaju životinje. Doduše, zasad je reč samo o domaćim i zaštićenim divljim vrstama.
U srpskom Zakonu o dobrobiti životinja, u članu 4, stavu 1, kao osnovno načelo zaštite ove dobrobiti, navodi se „načelo univerzalnosti bola, koje podrazumeva da životinje mogu da osete bol, patnju, stres, strah i paniku, kao i obavezu čoveka da pored očuvanja vrste brine i o zaštiti života i dobrobiti svake jedinke“. Ne može se tačno pretpostaviti koliko vremena će do tada proći, ali je jasno da će jednog dana u ovakav zakon biti uvršteno i načelo univerzalnosti kognitivnog svojstva.
Pravilnik o odštetnom cenovniku za utvrđivanje visine naknade štete prouzrokovane nedozvoljenom radnjom u odnosu na strogo zaštićene i zaštićene divlje vrste, donet u junu prošle godine na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, propisuje novčane kazne koje su, nepravedno, izazvale čuđenje u štampi. Na primer, za ubistvo mrkog medveda, određuje se kazna od milion dinara, za ubistvo vuka – trista hiljada; za pticu grabljivicu – sokola, orla ili sovu – oko dvesta hiljada; za bubamaru – petnaest hiljada. Zakonodavac planira uvećavanje ovih kazni, i to je dobro ne samo kao preventiva krivolovu, nego i kao preventiva speciesizmu.
Speciesizam, termin kojeg još uvek nema u našim rečnicima, pa ni u najnovijem „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ Ivana Klajna i Milana Šipke, označava, kako piše Piter Singer u knjizi „Animal Liberation“, istu klasu diskriminacije kao i rasizam ili seksizam. Posredi je diskriminacija onih koji ne spadaju u vrstu homo sapiens.
Treba imati na umu da je zakon o zaštiti životinja, kao preskriptivni građanski zakon, ujedno i deskriptivni, prirodni zakon. On, dakle, poziva na produbljivanje saznanja i proširivanje polja slobode. Ukidanje speciesizma, kao zadatak budućnosti, mogućnost je i za drukčiju komunikaciju i za novi temelj društva – što nikada nisu ozbiljno uzimale u obzir teorije onih ideologija koje su propovedale besklasno ili bezvlasno društvo. Za razliku od njihovih praksi koje su uzrokovale strahovite žrtve, građanska prava za životinje, ona su radikalna razlika čije bi uvođenje u socijalni život predstavljalo revoluciju bez krvoprolića – revoluciju u belim rukavicama.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
