O desetogodišnjici Konstantinovićeve smrti

Ali, oni koji su kad je Konstantinović umro imali trideset, sad nemaju trideset jednu, nego četrdeset, a oni deset godina stariji nemaju sad četrdeset i jednu, nego pedeset godina.

Ovde se deset godina mora živeti za godinu dana.

Doduše, neka su gospoda nesumnjivog nemorala nakupila imetka za tih deset godina koliko bi u poštenim društvima, gde ima posla i realno je plaćen, morali da rade barem jedan milenijum, i uzdigla se na visoko.

Njihova imena čujemo često, a povezana su sa nacionalnim idealima, kulturnim prosperitetom, ekonomskim napretkom, primerima srdačnosti, nesebičnosti, lepog vaspitanja i odgovornosti.

Duhovnik opozicionog bloka, predstavljen u najpopularnijoj emisiji opozicione televizije kao „najumniji živi Srbin“, koji je odgovoran za najmorbidniju nacionalističku retoriku koja je zavela mnoge naivne duše na tamni put bez povratka, nedavno je okačio orden Večernjih novosti oko vrata predsedniku republike, a zatim je glavni urednik istog tog dnevnika, pre tri decenije najekstremniji ratni huškač među novinarima, poturio svoj vrat da ga novi patrijarh nagradi najvišim crkvenim ordenom za primer hrišćanske dvoličnosti, pardon, hrišćanske doličnosti. Izgleda da doista ima mazohizma u poštenju.

U međuvremenu od deset godina, vlasti su prešle sa razaranja države i društva na detaljno razaranje životne okoline.

Reklama za čudovišnu kompaniju Rio Tinto koja je žedna srpskog litijuma, reklama koja na najbezočniji način govori neistinu, da je reč o spasavanju sveta i ekološkom poduhvatu prvog ranga, jer je litijum hleb nasušni novoj tehnologiji na struju, čuje se sa talasa svih nacionalnih emitera, a najviše i najglasnije u programima RTS-a, koji je zajedničko dobro svih građana Srbije.

Umilni glasovi sa optimizmom šire vest o dobrodošlici u pakao.

Angela Merkel pohvalila je predsednika naše republike kao svoje omiljeno đače, pomenuvši, dakako, i Rio Tinto u svojoj besedi, i na taj način nam otkrila šta znači kad se u Srbiji kaže, ako se toga još iko seća, „tante za bube“.

Da li će gospođa Merkelova, kad sutra okonča političku karijeru, slediti puteve svojih nacionalnih prethodnika, te kao što je Gerhard Šreder završio poslovno u raljama Rosnjefta, sama pak ući u strukture kompanije Rio Tinto, da se bori za čistu planetu – pitanje je sad?

Palanka osvaja lokalno i globalno.

Ono malo pameti što je u ovoj zemlji još ostalo, nalazi se u glavama onih koji žive od zemljoradnje.

Nedavno su seljaci samoorganizovano ustali i iz doline Jadra, sa svojih poseda oterali službenike kompanije Rio Tinto, uzevši im uzorke za istraživanje zemljišta. Jer to je njihova zemlja.

A sada o slavljeniku koji je imao čast da pre deset godina smrću utekne sa ovog idiotskog mesta.

Otkad ga nema, izašla su njegova sabrana dela u redakciji čoveka koji je uređivao i sabrane dnevničke zapise Dobrice Ćosića, u svakom pogledu antipoda Radomiru Konstantinoviću.

U međuvremenu, Ćosić je, evo, postao glavni romaneskni izvor novim televizijskim serijama.

Ekranizovani su njegovi „Koreni“, upravo se emituje „Vreme zla“, a na proleće počinje snimanje serije po tetralogiji „Vreme smrti“.

Onaj koji je najviše smutnje i smušenosti unosio u srpsku kulturu i politiku u poslednjih pola veka, sa pogubnim društvenim posledicama, danas je uzdanica novog kruga preispitivanja nacionalnog pitanja.

Za to vreme, Konstantinovićevo vanserijsko delo, „Filosofija palanke“, stotinama puta po opskurnim televizijama sa najvećim rejtingom, proglašava se „srpskim Majn Kampfom“.

Jedan od najliberalnijih mislilaca Evrope svog doba, Radomir Konstantinović, doživeo je najzad da ga srpska palanka proglasi svojim Adolfom Hitlerom.

Život je sastavljen i od zadivljujućih pojava, predela, knjiga, umetničkih dela, i ljudi imaju pravo na njih, jer bez njih život kao da nije ni življen.

Ali kako do njih dopreti, kako im pružiti vreme i naći ih u prostoru, kad je ovde palanka svakom novorođenčetu vezala čvor oko vrata.

Kad sam pre deset godina, na današnji dan, na ovom mestu, objavio u povodu njegove smrti tekst „Zaveštanje ‘Filosofije palanke’ Radomira Konstantinovića“, na njegovom početku nalazila su se ova dva pasusa:

Duh palanke je „duh plemena u agoniji, duh plemena koje je napustilo sebe i pokušava da se vrati“. Dakle, duh palanke je duh anahronizma. Pri tom treba imati u vidu da duh plemena u svom vremenu, vremenu plemenske svesti, nije anahron duh. Anahron može biti samo duh palanke, jer on, iz vremena koje je u bitnome vreme tvoračke subjektivnosti, nastoji da se preobrazi u duh plemena. Taj povratak u plemensku prošlost, nemoguća je misija koja neminovno ozlojeđuje i indukuje strahove prema svemu što je od te zacrtanosti različito.

Duh palanke, „duh koji ne rađa pleme, ali rađa žudnju za njim, žudnju koja može da bude pesma, ali koja može da bude i sev noža… nužno mora da odvede beskrajnoj gladi za moć, vulkanskom provaljivanju potisnutih sila bića koje sanjaju apsolutni iracionalizam apsolutnog zla u nasilju“.