O ponižavanju devojčica

On je iz kućnog pritvora u Palatu pravde došao u dobrom raspoloženju, nasmejan, u pratnji advokata, koji je sa svojim klijentom delio vedri duh, kao da stižu na svečanost.

Gluma je obojici deo zanata.

Zatvaramo ovu domaću morbidnu stranicu, čekajući da se sudski proces okonča i presuda padne po pravdi.

Pravda je ovde disfunkcionalna.

Prisećam se filmova sa svih strana sveta o ponižavanju i zlostavljanju devojčica: švedskog filma „Ljilja zauvek“, reditelja Lukasa Modisona; francuskog, „Novi život“, reditelja Filipa Grandrijera; australijskog, „Dugo putovanje kući“, reditelja Filipa Nojsa.

U određenim trenucima filma „Ljulja zauvek“, reditelj nam je odredio poziciju glavne junakinje.

Na projekcionom platnu nalazi se njen subjektivni kadar i mi tad gledamo njenim očima sva ona zadihana, izbezumljena lica muškaraca koji su platili da bi udovoljili svojoj pohoti; vidimo, dakle, ono što vidi ova devojčica dok je bezbedno siluju.

Svakako, reditelj je mogao da nas stavi i u poziciju zaštićenih nasilnika, da, naime, gledamo njihovim subjektivnim kadrovima lice petnaestogodišnje devojčice koju siluju bez straha od kazne – da tim obnevidelim pogledom, u krupnom planu, vidimo pred sobom dečje mučeničko lice: pogled žrtve koja nas gleda, pogled koji nas proklinje, kao što proklinje svoju sudbinu.

Suština ovog beščašća nije personifikovana u licu nasilnika, razvučenom u grimasu zadovoljstva, koju je teško razlučiti od grimase užasa, već u licu nevine žrtve, bespomoćnom licu patnje, predstavničkom, glumačkom licu glumice, koje nam reprezentuje stotine i stotine hiljada lica devojčica i dečaka danonoćno silovanih širom sveta.

Čemu duguju svoju sudbinu ove maloletne osobe, ne možemo da se ne zapitamo.

Mnogi su kidnapovani.

Kako da se od toga zaštite?

Brojni, ogromna većina, potiču iz siromašnih zemalja, iz porodica bez porodične sreće, odrasli bez roditeljske ljubavi, prevareni obećanjima, kao i ova devojčica iz filma, Ruskinja, Ljilja, prepuštena sama sebi.

Majka ju je napustila i otišla sa svojim ljubavnikom u Ameriku.

Potom se ćerke odrekla.

Tetka je Ljilju isterala iz njenog stana i u njega se uselila.

Novca niotkud, a treba jesti!

Novca niotkud, a treba jesti, maloletna beskućnice, bez poziva i prijatelja!

To je ključna rečenica koja objašnjava šta je to što potencijal jedne osobe svodi na seksualnu robu.

Ljilja se zaljubljuje u mladića koji joj obećava posao u Švedskoj.

On je nežan prema njoj.

Ovde nam reditelj, kao u edukativnom filmu, postupno predstavlja sve ono što treba da bude učinjeno kako bi jedna maloletnica bespogovorno završila zatvorena u jednoj sobi, prepuštena makrou i spremna za iznajmljivanje.

„Ukoliko pobegneš, švedska policija će te vratiti u Rusiju. A tamo, moji će te prijatelji ubiti!“, već na početku, rekao joj je makro.

Nema izlaska.

Ljilja je doživotni zatvorenik.

Zbog čega?

To ne možemo da prestanemo da se pitamo.

Zato što je rođena u siromaštvu, okružena društvenim beznađem?

Ljilja je ugrabila priliku da pobegne i da se ubije.

Jedini izlaz?

Život je stvar privilegovanih.

„Novi život“ oslikava potresne trenutke iz prigušenog života devojke primorane na prostituciju.

Hotelske sobe, psihopatologije klijenata, ćutanje glavne junakinje: bogato, svegovoreće, svevideće ćutanje, kao poslednje utočište poniženog bića.

Ćutanje pred okrutnošću makroa; ćutanje pred ljudskom bedom klijenata; ćutanje čak i pred zaljubljenošću mladića, Amerikanca opčinjenog lepotom ove zarobljene žene u slobodarskoj Francuskoj.

Ćutanje kao izlaz?

Govor je stvar privilegovanih.

„Dugo putovanje kući“ pokazuje da ljudi ne moraju biti bestijalni da bi bili okrutni.

I više od toga, ljudi mogu biti civilizovani, obrazovani, čak i moralni, ali ih njihova uverenja i njihove dobre namere, dakako u skladu s uverenjima, mogu učiniti monstruoznima.

U ovom filmu mi ne vidimo ogoljene svirepe postupke, ali time svirepost postaje jasnija u svojoj ideji, ideji čiste svireposti, na kojoj je društveni moral zasnovan.

Tri devojčice, rođene od majki crne i očeva bele kože, odvedene su nasilno u dom za decu iz mešovitih veza.

One uspevaju da pobegnu i da se vrate kući, prateći 1200 milja dugu mrežu za zaštitu useva od zečeva.

Devojčice niko fizički ne zlostavlja, ali, zašto one moraju da budu odvojene od svojih majki i od svog doma?

Zato što je to po zakonu!

A šta taj zakon nalaže?

Nalaže zabranu da se deca rođena iz mešovitih veza zbračuju sa Aboridžinima.

Tamnopute meleze treba pretopiti u belu rasu, to je državni projekat.

U trećoj generaciji konstantnog zbračivanja s ljudima bele kože, deca meleza postaju, takođe, ljudi bele kože.

Egzaktno i monstruozno.

Ovakve rasističke, genocidne vladine mere u Australiji, bile su na snazi do kraja šezdesetih godina prošlog veka.

Vladin funkcioner zadužen za ostvarenje ovog plana (ulogu briljantno igra Kenet Brana), čvrsto je uveren u pravednost ovih mera.

Njegov moral i njegova vera u Boga baziraju se upravo na toj Božjoj milosti da čovek bude beo, da čovek tamne kože ima pravo da jednom postane beo, trudom nekoliko generacija svojih predaka.

„Oni ne mogu da shvate šta mi sve činimo za njihovo dobro“, reći će misleći na Aboridžine.

Moral je stvar privilegovanih.