O slučaju banalnosti zla

Film se fokusira na taj period Haninog života, tokom suđenja Ajhmanu i neposredno potom, pošto je 1963. objavila knjigu „Ajhman u Jerusalimu – izveštaj o banalnosti zla“, predočavajući nam svu silu negativnih reakcija koja se na nju obrušila zbog te knjige, od strane ne samo izraelskih zvaničnika nego i bliskih prijatelja i saradnika jevrejskog porekla, koji su preživeli teror nacizma, a među kojima je najzaoštrenija rasprava – rasprava i prestanak prijateljstva – sa Hansom Jonasom. Oni nisu mogli Arentovoj da „oproste“ to što je Ajhmanovo zlo tumačila kao uzrokovano osećanjem dužnosti, a ne antisemitizmom. Ta kritika je do dana današnjeg aktuelna, a poslednji koji je tako pisao, i to akribično i strastveno, bio je Daniel Jona Goldhagen, u knjizi iz 1989. godine, „Hitlerovi dobrovoljni dželati – obični Nemci i Holokaust“.

Ostavimo sada po strani izvrstan film Margarete fon Trota koji je apologija smelosti mišljenja i dubini uvida Arentove, a da se u njemu, ipak, ne zaboravlja i na to da ona sve vreme na svom radnom stolu drži fotografiju „čoveka koji ju je naučio da misli“, svog profesora Martina Hajdegera, s kojim je, kao studentkinja, bila i u intimnoj vezi, i objasnimo prirodu ovog nesporazuma i protumačimo sam pojam banalnosti zla!

Posmatrajući Ajhmana u sudnici, Arentova uočava da je ispred nje jedan stopostotni mediokritet i da tu nema ni govora o nekakvoj veličini zla, o kojoj pripoveda još Aristotel u „Nikomahovoj etici“. U središtu njene pažnje jeste Ajhmanova izjava da mu, dok je izvršavao ono za šta mu se danas sudi, savest ne bi bila čista ukoliko to ne bi i izvršavao! Šta znači ova perverzija?

Harentova objašnjava da je Ajhman imao savesti, ali da je ona radila ne prema principu moralnosti, nego prema principu zakonitosti i dužnosti. Da je on izvršavao ono što je moralno, savest bi ga grizla jer ne izvršava ono što je zakonito – ono što je po volji firera.

Da bismo jasno razumeli kako to da je volja vođe sam zakon, podsetimo se na ovom mestu preporuke omiljenog filozofa Hane Arent, Martina Hajdegera, studentima: „Pravila vašeg bivstvovanja nisu dogme i ideje. Firer sam i jedino on jeste sadašnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon“ (Freiburger Studentenzeitung, 3. novembar 1933).

Dakle, Ajhmanova savest dela na jedan čudovišan način. Ona je u skladu sa etikom dužnosti, dužnosti koju su proklamovali najviši umovi sistema, ali nije u skladu sa moralnošću. Ta savest je etična, ali nemoralna. To je ono što nam, zapravo, govori Hana Arent, ali ne upotrebljavajući ovu bitnu terminološku distinkciju etike i morala.

Najinteresantiji deo njenog „Ajhmana u Jerusalimu“, svakako je onaj kad egzaktno pokazuje koliko je vremena bilo potrebno Ajhmanovoj savesti da se preorijentiše, smenjujući moral odgovornosti etikom dužnosti. Ona izračunava da je to negde oko četiri nedelje. Polazište je Ajhmanovo odbijanje da ubija nemačke, ali ne i poljske Jevreje, a završetak – njegovo pristajanje na „konačno rešenje“. Ipak, treba uzeti u obzir to da je i pomenuto polazište već izopačena savest – savest banalnosti zla.

Sve vreme u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“, Arentova govori o banalnosti zla kao o pojedinačnom slučaju. To je zlo koje nije uzrokovano sociopatskim poremećajem, ideološkim fanatizmom ili koristoljubljem, smatra ona, ne isključujući, dakle, masovne pojave zla uzrokovanog upravo pobrojanim razlozima. Međutim, kasnije, ona već govori principijelno o banalnosti zla, a samo stoga da bi opovrgla svoju ranije iznetu tezu, u delu „Izvori totalitarizma“ (1951), o radikalnom zlu, tvrdeći sada da isključivo dobro može da bude radikalno. Ta generalizacija doista kontaminira izvorno singularno značenje banalnosti zla.

Suštinska zamerka Arentovoj u vezi s njenom analizom slučaja Ajhman, jeste u tome da ga je ona izolovala od njegovog nekadašnjeg osećanja moći, koje on u sudnici više ne poseduje. Njegova zločinačka situacija, naime, nije ista sa situacijom onih koje Goldhagen naziva „običnim Nemcima“. Moj zaključak je da bez pozicije moći nema banalnosti zla – te etične a nemoralne savesti.