Odbrana i zaštita Nataše Kandić

 Naime, reč je o najperverznijoj i najdelotvornijoj abolicija stoga, napisao sam, jer dolazi iz „jedne od najsvetlijih tačaka civilnog otpora ratnohuškačkoj politici Slobodana Miloševića, čiji je portparol bio Ivica Dačić, i Vojislava Šešelja, čiji je nezvanični portparol bio Aleksandar Vučić – dvojica danas najmoćnijih političara u Srbiji, ako se Vučićevom dometu moći uopšte i može prineti opseg moći premijera Dačića“.

U božićnom dvobroju Danasa, tekstom „Bila sam svedok zločina“, Nataša Kandić je reagovala na pomenutu kolumnu i stav u njoj, ali tako kao da kolumnu nije pročitala i, što je od toga još problematičnije, kao da nije razumela sopstveni iskaz iz kojeg ja izvodim pomenuti stav. Pri tom, Kandićeva – čiji iskaz u vezi sa zločinima na Kosovu tokom devedesetih godina: „Mi, nevladine organizacije, novinari, i intelektualci, znali smo šta se događa, ali smo bili ravnodušni, sebični, solidarisali smo se sa Miloševićem, Dačićem, Vučićem…“, smatram krucijalnim prilogom aboliranju nekadašnje zlokobne političke delatnosti današnjih najmoćnijih političara – piše da sam joj „drag, pre svega, jer ne odustajem od kritike vlasti“ (sic).

Nataša Kandić je meni draga, i naši su odnosu srdačni, ali, još više od toga, ja je poštujem zbog svega što je, kao direktorka Fonda za humanitarno pravo, činila da bi sprečila ili rasvetlila zločine nad ugroženim ljudima zbog njihove nesrpske nacionalne pripadnosti, i stoga što je u brojnim neprilikama pokazala da je jedna od najhrabrijih osoba u ovom društvu. Štaviše, smatram da je ona jedina ličnost koja bi, da živimo u uljudnoj državi, odavde trebalo da bude kandidovana za Nobelovu nagradu za mir. Eto, tako mislim o Nataši Kandić, ali to ne samo da me ne sprečava da njeno javno izrečeno mišljenje podvrgavam sumnji i analizi, nego me na to upravo obavezuje, te se pitam šta znači kad neko ko je istinski kandidat za Nobelovu nagradu podržava lažnog kandidata za tu nagradu.

Dakle, Kandićeva nije razumela da ja njen stav kritikujem stoga što držim da je ona poslednja osoba kojoj bi on trebalo da pripada, te da je utoliko ovo aboliranje nekadašnjih opačina doskorašnjih njenih opakih protivnika perverznije i delotvornije. Ona koja se direktno borila protiv delatnosti glasnogovornika ratnohuškačke politike, sada tvrdi da se s njom solidarisao ceo nevladin sektor, svi novinari i svi intelektualci podjednako, sav taj ambis onog kolektivno-bezličnog Mi, u koji propadaju i podjednako mu, dakle, pripadaju i nekadašnji nacionalistički vođa i Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom i CZKD, i Dačić i Srđa Popović, Vučić i Biljana Kovačević Vučo, Vučelić i Slavko Ćuruvija, Vitezović i Miodrag Stanisavljević…

Kandićeva piše da sam „primio zdravo za gotovo“ njene reči „da smo se svi solidarisali sa Miloševićem, Vučićem i Dačićem“. Ne! Ona ih je izrekla zdravo za gotovo. U tome je problem. Kao što je Srbiji, za njenu budućnost, devedesetih godina nasušno bila potrebna hrabrost i racionalnost jedne Nataše Kandić, danas je Vučićevom i Dačićevom pranju biografija, destilaciji prošlosti i što dubljem ukorenjivanju u vlasti, nasušno potrebna njena nerazumnost!

Kandićeva piše da je važno to što se Dačić pojavio na izložbi „Bogujevci“ u KCB-u. Ja ne tvrdim da nije važno da se na takvoj izložbi pojavi i visoki zvaničnik srpke politike, ja samo tvrdim da to pojavljivanje treba da bude u skladu sa subjektom pojave, a to sam i napisao u kolumni „Na kolena!“. Da je, naime, Dačić u rekonstruisanoj dnevnoj sobi porodice Bogujevci učinio ono što je učinio Vili Brant u nekadašnjem Varšavskom getu, bio bi to odista istorijski dan za budućnost Srbije i vrhunac delatnosti Nataše Kandić, Fonda za humanitarno pravo i drugih nevladinih organizacija, novinara i intelektualaca koji su se hrabro borili protiv, kako je tačno pisao Mirko Kovač, „čitavog krda političke stoke iz Miloševićevih štala“.

Na kraju, Nataša Kandić se blamira i prostačkom insinuacijom koja se odnosi na moju malenkost: „Neću da ga pitam šta je javno govorio u to vreme, bojim se da je moguće da sam propustila njegovu 'žestoku' kritiku Miloševića, Dačića, Vučića i Šešelja, zbog zločinačke politike i prakse na Kosovu.“ Odgovoriću ono što je dobro poznato barem onim novinarima, intelektualcima i aktivistima i aktivistkinjama nevladinih organizacija koji ne spadaju u crnu rupu onog zlokobnog Mi, u koju ih danas postavlja Kandićeva. Od 1994. godine, radio sam kao reditelj i komentator prve nezavisne televizijske produkcije u Srbiji, „VIN – Video nedeljnik“, režirajući nekoliko stotina priloga i napisavši nekoliko stotina upravo žestokih komentara o zločinačkoj praksi Miloševića i onog „blaga“ iz njegovih štala.