Olivera Milosavljević

Ipak, nadam se, jer nada umire poslednja, da će se te sledeće godine kad veliki srpski kvisling, među čašću sveže okupanim kvislinzima, bude počastvovan građanskom nedužnošću za sva nedela koja je izvoleo da blagosilja – jer ovde su čast i nedelo već trideset godina najsrećniji zaručnici – da će se, dakle, naći neko od Oliverinih studentkinja i studenata da tim povodom citira ponešto iz knjiga koje je, o revizionizmu i pogibiji humanizma ovde i sada, napisala Olivera Milosavljević.
Ne znam koliko smo toga svesni, ali, istina je ovih dana ostala bez jednog od svojih malobrojnih i sonornih glasova u našem društvu.
Ostavila je za sobom profesorka Milosavljević kapitalne knjige o najvažnijim našim savremenim istorijskim temama, o revizionizmu, o akademskoj nacionalnoj nadriistoriografiji, o slavnim našim ljubiteljima i promotorima fašizma, o duboko ukorenjenoj nacionalističkoj tradiciji u Srbiji. Jednom rečju, o ključnim problemima i u našem javnom mnjenju apsolutistički izvitoperenim pogledima na njih. To izvitoperavanje, moralni je zločin i kulturocid bez premca; seča istinskih vrednosti i promocija kukavičluka i karijerizma.
„Sveprisutni istorijski revizionizam danas je u Srbiji doveden do krajnjih konsekvenci“, piše Olivera Milosavljević u predgovoru prvom tomu „Savremenika fašizma“. Taj revizionizam ovde i sada, veli ona, „znači, pre svega, negaciju odbačenog socijalističkog društva i jugoslovenske države kroz svesno izvrtanje slike o njihovoj suštini… prošlost (je) do te mere relativizovana da je stvoreno uverenje da u istoriji ne postoji ništa što nije podložno vrednosnoj reinterpretaciji, da je istorija skup proizvoljnih poluznanja i da ima onoliko istorija Srbije koliko danas u njoj ima političkih stranaka.“
Pokazala je Olivera Milosavljević sav diletantizam našeg istorijskog i povesnog revizionizma, koji se bavi ne utvrđenim istorijskim činjenicama, nego izmišljanjem boljih istorijskih odluka koje su propuštene. Horovi naših građanskih, revizionističkih istoričara ne utvrđuju danas šta je i kako bilo, nego kako je i šta trebalo učiniti – na primer, da bi bilo bolje da nije bilo 27. marta 1941, da bi bilo bolje da je na snazi ostalo pristupanje Trojnom paktu i sve tome slično, a sve stoga da bi uklonili sa lica zemlje istinu o našem autohtonom pokretu antifašističkog oružanog otpora koji je, ne slučajno, bio komunistički, i, po svojoj snazi i doprinosu u borbi protiv fašizma, četvrti u svetu!
Pisci revizionističke istorije, u stvari, brišu istoriju, po starostavnoj tradiciji palanke i nacionalizma.
Godine 1881, Jakov Ignjatović piše: „Šoviniste ne daju mu (narodu) ono što mu je od svagdašnje nužde, već ga uspavljuju hašišom šovinizma, da bar lep sanak boravi, a da se tek na strašnom sudu probudi.“ Da je prošlo više od sto trideset godina od ovog Ignjatovićevog upozorenja, a da nas do danas prati isto opojno dejstvo hašiša nacional-šovinizma i isto trezveno upozorenje, na to upućuje knjiga Olivere Milosavljević „U tradiciji nacionalizma“.
Ova knjiga o istoriji srpskog nacional-šovinizma u kontekstu balkanskih nacional-šovinizama utvrđuje tri ključna momenta ideologije nacionalizma.
Prvo, savremeni nacionalizam nikad nije savremen. On je aktuelan, ali anahron. On ponavlja samo ono što je već rečeno. Autorka o tome kaže: „Specifičnost današnjih 'nacionalnih radnika' jeste u tome da nepogrešivo ponavljaju stotinu puta ispričanu priču, a da i dalje veruju da su tek oni shvatili i opisali suštinu 'nacionalnog bića' koju drugi ne poznaju. Nemaju svest da samo nastavljaju tradiciju širenja istih mitoloških i mitomanskih ideja koje su im stari ostavili u amanet“.
Drugo, balkanski nacionalizmi su identični. Čitajući i slušajući poruke raznih balkanskih nacionalista, i iz različitih perioda, mi nailazimo na iste glagole i iste prideve, menjaju se samo imena nacija: prelaze iz subjekta u objekt i obratno, iz objekta u subjekt.
Treće, ciljevi i sredstva različitih nacionalizama takođe su identični. Ključni cilj svakog nacionalizma jesu dve protivrečne stvari: velika država i etnička država. Da bi jedna država na Balkanu bila velika, ona nikako ne može biti etnički monolitna i obratno, ukoliko je etnički monolitna, ona ne može biti velika. Ovim uvidom dolazimo do psihološke suštine nacionalističkog projekta. I kada ostvari svoj san, nacionalista ostaje nezadovoljan, jer je njegovo ostvarenje, u njegovim sopstvenim očima, uvek polovično.