Opaka rabota i njeno imenovanje

Ni više, ali ni manje“, kad je shvatio da se nalazi u zoni krivične odgovornosti, ovako se, navrat-nanos, pravdao Slobodan Antonić u napisu „Prelivanje prostakluka u Danasu“ (27. mart), učinivši upravo ono što sam u tekstu „S. Antonić, diler ideološkog opijuma“ (16. mart) i rekao da će učiniti – odrekao se, kao i toliko puta do sada, svog stava, povlačeći se iz subjekta sopstvenog iskaza, a ostavljajući na cedilu sve one koji mu lakoverno i uludo veruju na reč.

Podsetimo se šta je to najpre napisao S. Antonić: „Kada, recimo, čitate E-novine, zar vam se ne čini da vidite vaskrsle ‘promičbene satnije’ NDH, iz devetsto-i-četrdesetih, sa sve patološkom mržnjom prema ‘pogrešnom’ pismu, ‘pogrešnoj’ Crkvi, ‘pogrešnoj’ istoriji i ‘pogrešnoj’ strani u ratu? Zar vam se ne čini da tolika količina psihotički sasređene mržnje, cinizma, zluradosti i pakosti, što se odatle emituje, ne opravdava ocenu Milana Brdara da ovde postoji ‘proustaški beogradski lobi’?“ („Medijski bašibozuk iz hodnika vremena“, NSPM, 8. mart)

Zašto svoj stav S. Antonić iskazuje u obliku retoričkog pitanja, pitajući, dakako, tek o utiscima i pričinjavanjima? Zašto se poziva na tuđi stav, opravdava ga i, istovremeno, u obliku lapsusa calami, to potvrđivanje gramatički negira? Zato da bi taj stav bio njegov samo do onog trenutka kad će ga se odreći, tvrdeći da su te reči, iz njegovih usta, otpočetka do kraja pripadale nekome drugom. Dakle, S. Antonić uvek govori tuđe. U iskazu, on nikad nije pri sebi. Eto, u to nas, bez imalo stida, on sam stalno uverava.

Sa ovakvim shvatanjem (sopstvenog) subjekta i njegove uloge u „kulturi dijaloga i demokratije“, S. Antoniću su, i u „Prelivanju prostakluka u Danasu“, usta puna zahteva i molbi za finim manirima, ljupkim glagolima i uljudnim sintagmama u raspravi. Pogledajmo sad, na jednom od brojnih primera koje nam pružaju njegovi novinski članci, s koliko truda on tu ljupkost postiže i na koji način sebe uključuje u uljudni red „odgovornih, razumnih i civilizovanih“:

„Neko je već otmicu Kosova uporedio sa silovanjem. Siledžije su velike i jake, nesrećna devojka bi još mogla dobiti i batine ako se bude previše opirala i možda je stvarno bolje da se mnogo ne brani. Ali, zaboga, kako joj još povrh svega možete reći: ‘Ma budi pametna, jesu siledžije, ali bogati su, uticajni, ne smeš nikako da pokvariš svoje odnose sa njima, ne smeš se žaliti. Misli na svoju budućnost, misli na to da treba sutra da postaneš deo njihovog bogatog i lepog društva. Otplači malo, pa se vrati. I nasmeši se – kao da ništa nije bilo’! Da li stvarno može da bude – ‘kao da ništa nije bilo’? Je li vi to ozbiljno mislite sa smešenjem? Da momcima ne padne na pamet još koji put da se zabave na sličan način? A šta tek da kažem o onima koji na sve to dobacuju nesrećnici: ‘Ma daj, sestro, nemoj da si konzervativna, momci ti samo čine uslugu, ti treba da si moderna, da uživaš u seksu, a naročito treba da uživaš kada se na tebi ispruži Glavni Badža, e onda naročito moraš da dahćeš, stenješ i uzvikuješ – To! To! Još! Još!’. Da, Glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik. Ali, Srbijo mila, ipak, ne moraš zbog njega glumiti. Slobodno plači. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana… Da, da. Jednoga dana!“ („Jednog dana“, Politika, 9 mart 2007)

Poput ovog poređenja Srbije sa silovanom devojkom, pri kojem to silovanje što postoji samo u njegovoj glavi, autor parafilski do detalja opisuje -u svojim „političkim analizama“, S. Antonić češće koristi metonimije i metafore nego činjenice i argumente. Na taj način, on poziva čitaoca na perverzni užitak, i, ukoliko ovaj na to pristane, uvlači ga u moralnu paniku. Stoga, tvrdim da je osnovni karakter Antonićevih tekstova sado-mazohistički.

Zbog tog i takvog širenja moralne panike, S. Antonića sam nazvao dilerom ideološkog opijuma (s njim kao moralnim paničarem, i ranije sam polemisao, o čemu svedoči i moja knjiga „Anatomija nacionalističkog morala i druge kolumne“, Službeni glasnik, 2012). On smatra da sam ga tim nazivom uvredio. Ja držim da sam njegovu uvredljivu i opaku rabotu samo precizno imenovao.