Otkad je nagrade američke Akademije umetnosti pokretne slike, a tome su već devedeset dve godine, nikad se pre ove zime nije desilo da film na nekom drugom doli engleskom jeziku dobije Oskara.
Presedan se dogodio.
Južnokorejski film, na korejskom jeziku, dobio je tu glavnu nagradu za najbolji film i još tri doglavne nagrade – za najbolju režiju, najbolji scenario i, uz njih, nagradu za najbolji međunarodni film (koja se nekad zvala nagrada za najbolji film na neengleskom jeziku) – u ovom slučaju, po tautologiji, jer je nelogično, a bilo bi i groteskno, da onaj koji je proglašen najboljim filmom uopšte, a nije na engleskom jeziku, ne bude iste godine, u istoj konkurenciji, i najbolji film među neengleskojezičnim filmovima.
U izuzetnoj engleskojezičnoj konkurenciji, među sve samim favoritima, kakvi su filmovi „Bilo jednom u… Holivudu“ Kventina Tarantina, „1917.“ Sema Mendeza, „Irac“ Martina Skrosezea, „DŽoker“ Toda Filipsa…, ostvarenje autora Bong DŽun Hoa, „Parazit“, uspelo je da odnese prevagu glasova u žiriju. Prethodno, ovaj film je nagrađen i Zlatnom palmom na festivalu u Kanu.
U čemu je stvar?
Šta je to što je žiriju Akademije umetnosti pokretne slike ovog puta bilo važnije od spektakularnih, preskupih filmova nagrađivanih autora, doajena, da nagradu dodeli, među njima, jednom autsajderu?
Šta god da je žiriju bilo na pameti, nagradio je film izrazito drukčiji od filmova iz one industrije kojoj pripadaju prošlogodišnja dela pobrojanih favorita: u odnosu na njih, a među njima ima doista i očaravajućih dela, kao što je Tarantinovo „Bilo jednom u… Holivudu“, slavodobitno južnokorejsko delo deluje kao da je izrađeno u nekoj iznova pokrenutoj staroj porodičnoj manufakturi, unikatno.
Ni manje ni više, Bong DŽun Ho upriličio je celovečernju pokretnu sliku o našem dobu, tako kako – izuzmemo li ostvarenja britanskog sineaste, tvrdog socijaliste Kena Louča – nijednom drugom komercijalnom filmu nije pošlo za rukom u ovom veku, ovom milenijumu.
Svetlost njegovog filma ocrtala je i istakla senku našeg vremena.
Ono što uobičajeno s ponosom nazivamo nemačkom reči cajtgajst, Zeitgeist, duhom vremena, osećajući se pri tom kao filozofi, ovaj je film pokazao u pravom njegovom imenu, kao bezdušnost.
Ono što je pri tom najlepše, dakle, ono što je najpotresnije, u tome je da tu nije reč o bezdušnosti nekog pojedinog čoveka, ili svakog pojedinog čoveka, koji bi bio takav jer je naprosto zao, ili stoga jer je usled pretrpljene nepravde, u osveti, poput DŽokera, postao zao (a ovaj je, uzgred kazano, i mentalno oštećen), nego je reč o mehanizmu doba, o globalnom, bezobalnom žrvnju njegove svetske ekonomije, u kojem se svaka dobra nada, svaka vera i svaka ljubav rastapa u derivat bezdušnosti, koji ima vrednost samo onoliko kolika mu je i cena na tržištu.
I nema više vere, nego tržišta vere; i nema nade, nego tržišta nade, i nema ljubavi, već tržišta ljubavi! Kao što u Šestom pevanju „Pakla“, na usta Vergilija veli Dante: “ Iako taj prokleti svet stanje savršenije/ da dostigne nikada moći neće,/ on mu se nada najiskrenije“ (prevod Dragana Mraovića).
Istakao je Bong DŽun Ho u filmu „Parazit“, pre svega, strogu klasnu podeljenost u društvu, o kojoj liberalni teoretičari, sve borci za ljudska prava manjinskih populacija, za rodnu i seksualnu ravnopravnost i versku toleranciju, više ne govore, kao da je nema, jer kad bi o njoj govorili, morali bi u pitanje da dovedu identitete koje su konstruisali kao neprobojne celine – jer se i unutar svakog od tih identiteta vodi paklena klasna borba.
U „Parazitu“ stvari nisu pokazane manihejski pojednostavljeno, nego u svoj svojoj paklenskoj, samozaboravnoj strukturi: bogati nisu (tek) grozni, niti svojoj posluzi žele zlo i čine joj nepravdu.
Bolest društva je mnogo dublje prodrla u odnose među ljudima, razarajući im ličnosti bez traga (to je, dakle, istraga ličnosti i sećanja na ličnost).
Čak i kad se ponašaju dobro prema drugima, kad su nesebični, saosećajni i brižni prema onima koji za njih rade – bogati su u potpunosti nemoralni, jer je odnos između onog koji ima suviše i onog koji nema ništa, nemoralan, nepravedan, u svakom pogledu neljudski, lažan odnos.
Dakle, šta god da partikularno čine dobro, gazde ne rade ništa moralno, sve do onog trenutka dok ne počnu da rade na ukidanju sopstvene privilegovane pozicije, a taj trenutak nikad ne dolazi.
S druge strane, sve do onog trenutka dok pristaju da budu sluge – svejedno da li u antipatiji ili simpatiji prema gazdama, takozvanim poslodavcima, i sluge su krajnje nemoralna čudovišta.
U samom pojmu posluge, naime, u određenju čoveka kao pomoćnog sredstva drugome, žig je pakla.
Pokazao je južnokorejski reditelj i to da su, s visoka prezrivo kazano, „niži slojevi“ beznadežno bezdušni jedni prema drugima.
Zašto?
Zato što za poziciju posluge nema dovoljno mesta za sve, nego tek za odabranu elitu među bednima.
Gospodarima, oni su psi podvijenog repa, a jedni drugima – kleti kurjaci.
LJudi glođu jedni druge i okreću se u koštac oko sunca kapitala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
