Patridiotizam

Umetnost ne samo što ne mora da bude patriotska, nego i ne može da bude patriotska. Ta dva pojma i te dve namere, dve sfere delovanja i mišljenja, patriotsko i umetničko, iako mogu da koriste istu tehniku, međusobno se isključuju. Umetničko delo se definiše isključivo u sferi umetnosti, i to na specifičan način – kao čin slobode od postojeće definicije i kao sloboda za novu definiciju. Sve drugo u sferi umetnosti jeste reprodukcija.

Kad govorimo o umetnosti, govorimo, pre svega, o remek-delima. Ona prevazilaze/izneveravaju/ukidaju estetička očekivanja i estetske navike u trenutku svog nastajanja. Umetničko delo je istinsko ne u smislu već postojećeg pojma umetnosti, nego u smislu nadolazećeg njenog pojma koji ono upravo provocira. Naravno, to su retki momenti, ali, stvar kulturne politike jeste u tome da kreira uslove u kojima je najverovatnije da bi do njih moglo da dođe, a ne da insistira „na tradicionalnim nacionalnim vrednostima“ i na putu koji su nam utrli „naši preci“, kako je izvoleo da kaže ministar Petković, jer je taj put već pređeni put te bi njegov ponovni prelazak bio samo hod unazad.

Patriotska umetnost je naprosto „fake“, umetnost koja to nije. Ali, što je još grotesknije, patriotska umetnost nije patriotski čin. Patriotizam kao estetska kategorija, naprosto je „fake“ – patriotizam koji to nije. Nagovarati ljude da prelaze već pređene deonice istorije, ne znači ništa drugo do otkrivati svoje skrivene namere koje nimalo nisu dobre – recimo to rečnikom ovog dogmatskog patriotizma čije je definitivno ime patridiotizam – prema narodu čiju brigu tobož brinu.

Tomas Bernhard (1931 – 1989) prezirao je Austriju čiji je državljanin bio. Elfride Jelinek (1946) prezire tu istu državu čija je stanovnica. Štaviše, Bernhardu se domovina sa svojom skrivanom fašističkom radošću toliko zgadila da je zabranio izvođenje svojih pozorišnih komada na njenim scenama sve dok budu trajala njegova autorska prava. I upravo njih dvoje obeležavaju austrijsku književnost svog doba za sva vremena. Da li su oni patriote? Da li su njihova jetka antinacionalistička, antipatriotsko antisentimentalistička književna dela patriotska dela?

Jelinek i Bernhard su umetnici, uz to i borci za slobodu i istinu o neslobodarskim činovima austrijskih patridiota koji su mnoge koštali života i prava. Čin dobrobiti za druge koji žive u istoj državi uvek prevazilazi/izneverava/ukida ono što je definisano kao patriotizam. Istinski patriotski čin je, dakle, posledica slobodarskog delovanja koje ne proističe iz namere patriotizma!

Patridiotizam ujedno jeste i nacionalpatriotizam i kleropatriotizam. Pripojiti već spojeno ministarstvo kulture i informisanja ministarstvu dijaspore, akt je kulturnog nacionalpatriotizma. Kad aktuelni ministar tih kentarurski amalgamiranih resora vrhovnu kulturnu vrednost vidi u masovnosti okupljanja na sahrani patrijarha Pavla, to je posledica kleropatriotskog shvatanja. Patridiotizam je normiranje patriotizma i selekcioniranje patriota.

Otkriti dijalektiku dvostruke obmane u izrazu „patriotska umetnost“, znači samo ukazati na njegovu teorijsku besmislenost. Međutim, time se praksa te besmislenosti ne ukida.

Srpska napredna stranka, kao osovina nove vlade, iz čijih redova dolazi i ministar Petković, bez obzira da li je i njen registrovani član (otvoreni dosijei Državne sigurnosti u Bugarskoj pokazuju da su najmarljiviji i najpouzdaniji njeni saradnici bili nepartijci), u govorima svojih najistaknutijih predstavnika trudi se da svoju radikalsko-patriotsku osnovu drži za zubima, ali, uz pomoć pomenutog ministra, desilo joj se da o tome glasno progovori ne na usta, nego na perifernom organu, što je, iako odjek nekada tragičnih zbivanja, sada svemu dalo ton farse.

Kako je to nagovestio, ministar bi da premešta nacionalne muzeje u Beogradu. To je, u žanru farse, ponavljanje nekadašnje tragedije etničkog preseljavanja stanovništva. Takođe, iza dimnih signala svog patriotizma, upakovanog u estetički program, ministar danas ne skriva neke tragički krupne stvari, već, u istom maniru farse – samo neplaćen porez, kako nam je to nesebično otkrio Miloš Vasić. Dakle, busati se u patriotske grudi znači iza leđa skrivati dug otadžbini. Nota bene: ovu sliku treba imati pred očima kad god neko počne da regrutuje u patriotizam.