Pazolini u Carigradskoj patrijaršiji

Kako je to najednom ostao bez brade, i to ne kao čovek koji se naprosto obrijao, nego kao da brade nikada na njegovom licu nije ni moglo biti, licu ćosavom, licu devojačkom? Gospode, zbog čega mu nestaju bore, kao da ga neka ruka mije i uklanja sve tragove njegovih godina poput praha? Je li ovo prvi put da je raspleo svoje kose, bujne, bez ijedne sede vlasi?

Kako je to moguće, da u tim godinama nema nijedne sede vlasi niti da je proćelav? Da li će do kraja raskopčati mantiju i pokazati nam se u svojoj golotinji, Gospode? Gospode, je li ovo volja Tvoja? Gospode, je li ovo čudo Tvoje? Jesi li ga ti preobrazio u devojčicu? Koliko ima godina? Ne više od četrnaest?

Jesi li mu ti dao dojke i uklonio penis i testise? Jesi li ti, Isuse Hriste, patrijarhu utelovio vaginu? Jesi li mu ti, Nestvorena Prirodo, podarila priliku da iskusi šta znači biti žena, a biti na prestolju Tvome zemaljskom? Je li ovo čudo Tvoje? Može li, Gospode, čudo biti čisto? Znači li to da je Bog Majka?

Pred baroknim ogledalom patrijaršijskog dvora, evo, stoji devojčica od četrnaest godina, zaogrnuta raskopčanom odeždom patrijarha. To je njena odora, jer ona je patrijarh vaseljenski, samo sad u novome telu, preobraženom čudom Gospoda našeg Isusa Hrista, silom najčistijom.

Kroz raskopčane haljine, vide joj se tek propupele grudi, a divni bujni pramenovi pomaljaju joj se među nogama. Patrijarh uživa u novom svom obličju. To je užitak četrnaestogodišnjakinje, koja otkriva svoje telo. Nežno se dodiruje i rumen joj obliva lice. Graške znoja izbile su joj na čelu.

U prostoriju ulazi jedan episkop. Devojčica se prene i, zatečena pred ogledalom, kaže: “Oprosti, oče!” “Ko nam te je ovde poslao, kujo”, pita episkop. “Oprosti, oče”, ponovi devojčica. “Vidi ti kako je samo vešta! Vešta veštica”, reče episkop. “Molim te, oče, izađi napolje”, moli devojčica.

“Ti tačno znaš šta treba da činiš? Zato te je partrijarh i držao u tajnosti, za sebe”, zajapurenim glasom reče episkop. “Ja sam patrijarh”, odgovori devojčica. “Kako si ti samo genijalno  pokvarena!” “Ne čini greh, oče!” “Voliš grubo, droljo mala! Sad će vladika da te pričesti i miropomaže!”

Kad već nisam mogao da sprečim ovaj nemili događaj i sve one grozne, stravične scene iživljavanja koje su episkopi, zajedno sa političarima i kriminalcima, priredili ovom detetu, patrijarhu vaseljenskom, ja, Pazolini, Anđeo Gospodnji, mogu makar u tekstu da sprečim umnožavanje slika zla.

Jer znam da opisivanje seksualnog nasilja, umesto da izaziva stravu, sažaljenje i pročišćenje, najčešće izazove požudu. Zato ću ovde sve samo ispripovedati. Patrijarh, sad u telu žene, u dobi u kojoj se nalazila i Majka našeg Gospoda Isusa Hrista kad ga je rodila, pretrpeo je muke Isusove.

Sva moguća poniženja, sve moguće povrede i rane i sva skotska iživljavanja nad svojim devojačkim nezrelim telom, sve je, jadan, spoznao. Iz večeri u veče, iz jutra u jutro, iz noći u noć, od dana do dana, išao je od ruke do ruke siledžija, sve dok ne bi poplavio od umora i bola. Da bi sotonin nakot izvukao što više perverznog uživanja iz njega, nije prezao ni od toga da ga drogira.

Traje ovo mučenje četdeset dana, za to vreme niko ne zna da je ova devojčica patrijarh, i niko u patrijaršiji ne zna gde je patrijarh, pa su razglasili da je bolestan i da se oporavlja, a kad devojčica kaže: “Ja sam patrijarh”, biju je i još svirepije siluju! Tako je i zatrudnela. Već su joj zakazali abortus na istom onom mestu gde potajice masovno abortiraju monahinje.

Međutim, kao u kakvom snu, kao u čudu, jer ovo i jeste čudo!, devojčica nakon samo devet dana nosi već ogroman trbuh, u kojem se, kao da je proziran, nazire zreli devetomesečni dečak. Ona se otvara i rađa dečaka. Čudu tu nije kraj. Kao što je devetomesečnu trudnoću iznela za devet dana, tako novorođenče pred Bogom izrasta u zrelog čoveka u svega tri sata.

Patrijarh u obličju devojčice više nije sam, sad pred sobom ima i svoje staro, prvobitno obličje – vremešnog čoveka (koji od sebe najviše zazire). Dva tela jednog patrijarha, dve dobi jednog patrijarha, dva pola jednog patrijarha, dva iskustva jednog patrijarha, gledaju se oči u oči.

“Osećam užasan bol u utrobi. Kao da se u meni sve kida i rastače”, kaže starac. “Ne brini! To ti se materica vraća na staro mesto”, teši ga devojčica. “I šta ćemo sad s tobom”, pita starac. “Ne znam, samo znam da ću ostati van domašaja Crkve i njenih krugova”, odgovara devojčica. “Možemo te školovati. Udomiti.

Pa, neko se o tebi mora brinuti. Ti si još dete”, kaže starac. “Dete sa iskustvom maloletne majke, silovane devojčice i robinje”, kaže devojčica. “Zato i kažem da ti je potrebna briga”, reče starac. “Bogorodica je bila mojih godina kad je rodila Isusa”, odgovori devojčica. Na to starac reče: “Ona je bila udata, a i to su druga vremena…” “Bila je udata? Može li iko biti majka u četrnaestoj godini a da nije silovan”, upita devojčica.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.