Pirgin leptir i bivo

Reči ove pesme Gavrila Stefanovića Venclovića, ovog jezika skoro trista godina starog, verovatno je da bih kad-tad pročitao, ali da ih od svoje petnaeste godine nosim u svom srcu, kao njegovu ritmiku, i znam naizust, dugujem Branku Pirgiću Pirgi. Bio sam učenik prvog razreda srednje škole, Tehničke škole u Valjevu, u kojoj je tada Branko Pirgić predavao srpskohrvatski jezik i književnost. Nije bio moj profesor, ali sam ja bio član njegove dramske grupe, ili literarne sekcije, kako smo to već tada zvali. I, krajnje neobično za tu svrhu, čitali smo Venclovića, tumačili ga, učili od njega i pripremili jedan oratorijum na osnovu njegovih pesama, proznih zapisa i prevoda. Predstavu smo, u zimu, „kad je sve zasuto plavičastim snegom“, izveli javno u Valjevskoj gimnaziji, a ne u našoj školi – pri svećama, u polumraku, sasvim svečano, gotovo sakramentalno.

Jer jedno je kad zreo čovek, koji je pročitao silu različitog četiva i nagledao se čuda ljubavi i mržnje, naslušao se pametnih reči i fraza, muzike i gluposti, kad taj i takav čovek – pomalo već (ili preveć) sit svega – čita Gavrila Stefanovića, a nešto sasvim drugo kad Venclovićev crni bivo hrupi našte naivnog srca, koje zna samo da priželjkuje; kad ga čita, dakle, devstvenik koji se u svako biće svoje požude zaljubi zanavek: pesnik je za njega prorok, a stihovi nafore.

Od tog shvatanja književnosti kao religije, tokom godina prevaliću put do shvatanja svih religija kao književnosti – fantastične, primenjene. To je cena odrastanju.

Pirga je ubrzo prestao da predaje đacima, a ja sam iz Tehničke otišao u Medicinsku školu, na smer za biohemiju i molekularnu biologiju, da se pripremam za poziv prirodnjaka. Pirgu sam počeo da oslovljavam na ti, po njegovoj želji, a po njegovoj preporuci pročitao sam tada knjižicu Žan-Mišela Palmijea o Vilhelmu Rajhu, kao da čitam žitije. Doduše, nikada nijedno žitije neću pročitati s takvim žarom. Danas držim, pročitavši njegova ključna dela, da je doktor Rajh genijalna vaspitna lektira, koja malom čoveku pomaže da nauči kako da postane veliki, ili makar, a to nije malo, da uvek lako prepozna kada je mali.

Nismo bili intimusi, Pirga i ja, i retko smo se viđali po dogovoru, ali kad bismo se iznenada susreli, išli smo u susret jedan drugom. Kad god bih ga ugledao, ozario bih se.

Nedostaje mi potok njegovog glasa i njegove reči koje danas više niko ne izgovara, a malo ko bi uopšte i znao šta znače, nedostaju mi ti susreti, na svim onim mestima na kojima sam već svikao da ga u Beogradu neočekivano viđam, uglavnom na projekcijama za novinare na filmskim festivalima, kad bismo se družili po ceo dan i razgovarali i razgovarali, najviše, ipak, o književnim temama. Kako je taj čovek bio mlad u svojoj znatiželji, i kako je neponovljivo jarka bila njegova znatiželja!

Ove godine video sam ga nekoliko puta na ulici. Potrebno je neko vreme da bih se setio da to ne može biti on, nego da je to drugi neko od koga ga, za svoju želju pravim. Sad, dok putujem po sećanju, izgleda mi da smo se nas dvojica susretali i s vremena na vreme saputničili poput dva leptira: „Zbegle su se magle i mrazovi./ Progonicom pneulka selencem,/ Rasclipuće nabubrile pupe,/ Što ti zimi sanak boraviše,/ Po mlakama oživile ulke,/ Pijavice biju kroz ulice/ Žvalka školjka razjapila pole,/ Slinovlači uglibice rije,/ Meur’ zapti zračke lakotili/ Kroz vodicu, na licu joj prsne./ -Napenica u vodicu, Zrak u Zrak -/ Odvugle su grudve pruži’lice/ Riju, snoboravke u Zrak biju.“

Otvorenu školjku već više od trideset leta ne mogu da vidim niti zamislim izvan okvira jezičke slike u koju ju je, kao jedan od najerotičnijih simbola, sredinom XIX veka ugradio Đorđe Marković Koder, o čemu ovde svedoči deseterac njegove pesme „Dva leptira“. Koder je još jedan pesnik i slobodni mislilac kojem me je, još u mom maloletstvu, privoleo Branko Pirgić – toj nadrealističkoj moći jezičke igre i toj čudesnoj ljudskoj figuri, koja je po sebi neverovatan avanturistički roman ili film.

Nizovi prekrasnih toponima valjevskog kraja, kao pesme u prozi, niske onih lokalnih fraza, koje su u Valjevu do pre tridesetak godina izgovarali zanatlije i seljaci, sudije i umetnici, đerdani psovki i doskočica, o kojima je, kao i o likovima tih oriđinala i uglednika, Branko Pirgić ostavio svedočanstvo u pet knjiga kratke dokumentarnolirske proze, kao sakupljač i arhivar endemskih reči i izraza, svoj začetak, siguran sam, imaju u njegovoj očaranosti Koderovim endemskim delom i endemskim životom, kakav je i sam vodio.

Književni kritičar i prozni pisac Branko Pirgić, koji me je u ranoj mladosti darovao neobičnim, originalnim štivom što ima moć da oblikuje buduće iskustvo, od mene stariji gotovo za jedno punoletstvo, rođen je 26. februara 1952. u Valjevu; preminuo je 8. decembra 2017. u Beogradu. Zahvalnost ovog sećanja ide uz godišnjicu njegovog izbivanja iz ovog sveta, u kojem je za mene još prisutan.