Pismo dece još nerođene. Čita Henrik Ibzen

Ruke tih inspiratora – akademika, pesnika, duhovnika – čiste su, jer su oni samo besedili i pisali besede, a te su lepo sročene besede, bez psovke, inicirale masovna klanja nevinih, proterivanja, silovanja… NJihove savesti su mirne, namirene bankovnim saldom, ugledom u društvu i uticajem u državi. Umesto njih, stide se nevini – nedužne jede živi sram. I mi, još nerođeni, treba da se rodimo ovde gde živi još samo sram nedužnih?

Ovde su sad i galama i gužva mrtvi, i po tome znaš da si prešao granicu i da si kod kuće, u Srbiji. Pouzdano znaš da si u Srbiji, jer se u njoj gubi želja za radom i učenjem. Udobno je ovde samo neradnicima, slavni su samo oni koji ne uče. Kupljena diploma validnija je od regularno stečene diplome. Po tome, takođe, znaš da si u otadžbini. U njoj sad svi o tome besede, ali niko ništa ne može da učini da se to stanje promeni. A koliko znamo, mi, još nerođeni, i kamen ima nešto za šta se bori: on je mrtav, ali nikako neće da dopusti da bude isklesan u život. Vi ste, zemljaci, pak, živi isklesani u smrt, i to bez ikakvog opiranja; saliveni kao voda u ćupove, iz kojih je vaš život ispijen naiskap, kao da nikad nije življen. Vaš život, najjeftinija je srpska reč. Smatrate li vi da smo mi za to krivi, mi, još nerođeni?

Smatrate li vi da smo mi krivi za taj vaš život koji bi trebalo da se naziva vašom smrću? Treba li da se rodimo sa osećanjem krivice za vaše mrtve živote? Da damo svoju novorođenu, živu dušu toj laži koja se zove vaš život? A onda da ostanemo prazni iznutra – bez duše. Treba li da se rodimo kako ne bismo umeli čestito da razgovaramo sami sa sobom, i da nemamo ništa svoje o čemu bismo pričali, da nam vreme prođe pre nego što je i otpočelo? Ako se sad rodimo, uznemireni, nespokojni, uskoro nećemo više moći da izdržimo taj prazni život. Je li to naša pretnja? Nas, još nerođene dece u Srbiji.

Vaše cveće i hvalospevi za najokorelije zločince u ratu i miru, vaše počasti akademicima i profesorima genocida, oteraće nas u najmračniju šumu, zgađene i očajne. Zato nije još vreme da se rodimo. Jer, ako se sad rodimo, šta ćemo da sanjamo? Da vas se odreknemo, ili da postanemo dovoljno bogati da živimo u izobilju pod besciljnim drhtajem sunčevih zraka? Da naručimo izgradnju vile u pravoslavnom inostranstvu ili na Ženevskom jezeru, i palatu u glavnom gradu, dakako? Zašto, dakle, da se rodimo među onima koji još nisu doživeli buđenje u svoj stvarni život? Zašto da se rodimo u grobnici života?

Mi, još nerođeni, hoćemo da možemo ono što hoćemo. Hoćemo da znamo šta je to što hoćemo, šta doista jeste naša želja. A zašto vi hoćete da nemamo sopstvene živote? Čujemo vas kako kažete, kao grob hladnim glasom, da za vas nismo ništa drugo do epizoda u životu nacije. Hoćete, dakle, da se rodimo kao Srbi i Srpkinje, a mi, ako ćemo uopšte da se rodimo, možemo samo da se rodimo kao ljudi. Mogli ste i vi da imate svoje živote, ali vi ste ih proigrali. Zašto da se rodimo od mrtvoroditelja?

A ima jedan drugi put! Roditi se, to znači oživotvoriti vaskrsenje. Ništa, ništa od ovoga što vam govorimo vi sad niste u stanju da shvatite. Ako nešto već znamo, to znamo.

Mi se, prema tome, nećemo roditi. Mi odlučujemo da se ne rodimo sve dok ne budemo mogli da se rodimo puni svete radosti što nalazimo sami sebe – u slobodnijim, radosnijim predelima – nakon dugog mrtvačkog sna bez snova. To zovemo preobraženjem. To zovemo izmenjenom mišlju. To zovemo životom. To zovemo rođenjem.

Pokajte se nad proigranim životom! Tražite oproštaj, zato što ste, pre našeg rođenja, našim idealima priredili gadnu sahranu. Pokajte se, i budite spremni da ginete za svoje ideale, inače se mi, deca još nerođena, ne možemo roditi. Ponavljamo, ne možemo se roditi ako se ne rodimo u životu. A strašna je i pomisao da se rodite u paklu.

Gl1 Pouzdano znaš da si u Srbiji, jer se u njoj gubi želja za radom i učenjem. Udobno je ovde samo neradnicima, slavni su samo oni koji ne uče