Pjer Burdije ili o akademizaciji mišljenja

Habitus, polje i kapital, tri su ključna pojma teorije ovog intelektualca koji je ovako opisao smisao svoje delatnosti: GLZadatak intelektualca nije da naprosto iskaže svoje mišljenje, bez obzira na to koliko je ono plemenito i progresivno, nego da predstavi što autentičniju sliku stvarnosti, a time i raisons d’agir – razloge za delovanje.

Istorija društva se inkarnira u mentalnoj strukturi čoveka, a objektivira u institucijama. Ona se inkarnira u vidu kategorija mišljenja pomoću kojih čovek sagledava, shvata i procenjuje pojave. Tako, dakle, pojedinac biva pripremljen za poželjnu društvenu funkciju. To Burdije naziva habitusom: „Telo je u društvenom svetu, ali je i društveni svet u telu.“ Svaka institucija predstavlja društveno polje čiji je zadatak da reprodukuje zatečeno stanje. Postoji političko polje, pravno, ekonomsko, umetničko, filozofsko? dakle, i polje institucionalizovanog mišljenja. Kapital je struktura moći, nju čuvaju institucije/polja, a obnavlja mentalna struktura pojedinačnih želja i očekivanja.

Tvrdeći da se ova reprodukcija realizuje pre svega kroz učenje, nije nikakvo čudo da je, među brojnim oblastima kojima se bavio, Burdije najviše traga ostavio upravo u sociologiji obrazovanja: „Sociologiju obrazovnog sistema i intelektualnog sveta držim za osnovu, jer ona doprinosi saznanju subjekta saznanja, uvodeći, direktnije od svih refleksivnih analiza, nemišljene misaone kategorije koje određuju ono što je mislivo i predodređuju mišljenje.“ Dakle, sistem obrazovanja potvrđuje habitus, obećavajući učeniku sigurnost/utočište u parcijalnom polju i pričešće u kapitalu. Ovo pričešće, dakako, ima magijski karakter. Tome se upravo suprotstavlja sociologija (sociologije).

„Poenkare je definisao matematiku kao ‘umetnost davanja istih imena različitim stvarima’; na isti je način sociologija? umetnost mišljenja pojavno različitih stvari kao sličnih po strukturi i načinu funkcionisanja i premeštanja onoga što je bilo utvrđeno u nekom konstruisanom predmetu, na primer u religijskom polju, na čitav niz novih predmeta – umetničko polje, političko polje?“ Burdije, zatim, kaže i ovo: „Od sociologije se može očekivati da se odupre iskušenjima magijskog, tog hibrisa neznanja, nesvesnog samog sebe, koje, lišeno odnosa prema svetu prirode, opstaje u odnosu prema društvenom svetu.“

Ovo magijsko u mišljenju, Burdije naziva sholastičkim umom, razotkrivajući ga upravo u akademskim disciplinama – tamo gde smo inače naučeni da ga ne bi trebalo tražiti. Svoje najbolje analize tog fenomena, on izvodi na primeru filozofije, discipline koja se diči da je najuzvišeniji i najslobodniji oblik ljudskog mišljenja – najnezavisniji od struktura moći – a filozofe naziva agentima filozofskog polja.

„Svaki filozofski tekst, pre svega je izraz društvene strategije dotičnog filozofa, kojem je cilj da se što bolje pozicionira/situira u filozofskom polju, te da poveća sopstveni simbolički kapital, koji mu je neophodan u borbi ‘za monopol nad legitimnim gledištem’ tako Burdijeov uvid opisuje njegov učenik, prijatelj i saradnik, Lik Vakan.

„Bez obzira na to da li se smatraju modernističkim ili postmodernističkim i bez obzira na njihove međusobne konflikte, svi agenti filozofskog polja proizvode iluzije smatrajući da akademski komentar predstavlja sam politički akt, a kritika tekstova – akt protivljenja, te revoluciju u poretku reči iživljavaju kao da je posredi istinska revolucija u realnom poretku.“ Šta se, u stvari, tu dešava? Smenjujući rečima same stvari, svojom simboličkom proizvodnjom, profesor filozofije prikriva realnost. On, dakle, i kad kritikuje, uglavnom radi na održavanju zatečenog stanja – prokopava diskurzivne kanale kako bi kroz njih oticao realni priliv socijalnog nezadovoljstva. Za tu svoju delatnost, on dobija status, novac i slobodno vreme. Jednom rečju, on je „agent simboličke vlasti“. On održava sholastički zjap između poretka diskursa i poretka stvari. Javno praktikuje slobodno mišljenje, a da se nikad ne zapita o uslovima koji su mu omogućili tu praksu, kaže Burdije.

Sociološke i antropološke analize Pjera Burdijea pokazuju nam pre svega da je obrazovni sistem glavno sredstvo za proizvodnju socijalne nejednakosti i muške dominacije, ali i estetskog ukusa. On institucionalizuje/kastrira mišljenje, uzdižući ga na pijedestal „akademske vlasti“. Dakle, reprodukcija statusa kvo, osnovna je strategija elite. Ipak, „u igru uvek možemo da uđemo bez iluzija“.