Početak bune protiv dahija

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne

I da druga postane sudija,

Tu elita nije rada kavzi,

Nit su rade vlasti izjelice,

Al’ je rada sirotinja raja,

Koja globa davati ne može,

Ni trpiti SNS zuluma;

I radi su Božij ugodnici,

Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman doš’o valja buntovati,

Za slobodu krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.

Svaki svome da sudi subaši.

U bogate tu se ne uzdajte,

Gđe je časti, tu nema bogatstva,

Gđe bogatstvo, tu nema vrline.

To sad znadu vlasti bijogradske,

I na grada svi’ sedam dahija:

Brnabićka i Siniša-Mali,

I dva brata, dva Vučića mlada,

Aleksandar i šnjime još Andrej,

Tom Nikolić veliki dahija,

Vesić-aga gracki taindžija,

Starac Dačić od pedeset ljeta.

Sve sedam se sastalo dahija;

Bijogradu na Stambol-kapiji,

Zavezali skerletne kravate,

Suze rone, a prilike glede:

„Ala kardaš! Čudnijeh prilika,

Ono, joldaš, po nas dobro nije.

Što će nama biti do pošljetka?

Ne bojmo se kolege nijednog,

Političar udariti neće,

Neće drugar udarit na druga,

Političar na političara,

Jer je tako od Boga postalo;

Čuvajmo se raje sirotinje;

Kad ustane kuka i motika,

Biće nama po Srbiji muka,

Cr’jeva će nam raja razd’jeliti.“

Ne poniče Vučić Aleksandre,

Ne poniče, već gromko pokliče:

„Dok je nama zdravlja i lukavstva,

I dok nam je bijogradskog grada,

Mi smo kadri upraviti zemljom,

Oko zemlje sirotinjom rajom.

Kad kolege na nas vojštit neće,

Kako će nam raja dohakati,

Kad nas ima u sedam dahija,

U svakoga po magaza blaga?

Kakva blaga? Sve meka dukata,

A sve pusta blaga ležećega;

Nas svih sedam kada ustanemo,

Ustanemo na noge lagane,

A magaze s blagom otvorimo,

Prosućemo rušpe po kaldrmi,

Na dukate kupit što nam drago;

Nek pašuju, a ja subašujem.

Oni paše, a mi smo subaše.

Oni nama porezu donose,

I skute nam još za vakta ljube.“

Sve dahije na noge skočiše,

Aleksandru svi se pokloniše:

„Fala joldaš, Vučić Aleksandre!

Tvoja pamet pašovati može,

Mi ćemo te pašom učiniti,

Tebe ćemo svagđe poslušati.“

Starac Dačić poče govoriti:

„Nuto momka! I nuto pameti!

S kojom riječi na pašaluk sjede!“

No i raja poče govoriti:

„A što će vam više pusto blago?

Da meljete, izjest’ ne možete.

Vi mislite da je raja šala,

Al’ je raja gradovima glava;

Usta raja ko iz zemlje trava:

More, paša! Kam’ poreza naša?

Svaki svome sudiće subaši!

Vi veliki zulum podigoste:

Pogaziste Srbima poštenje.

Svakojake b’jede iznosiste,

I grijotu Bogu učiniste.

Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat;

Dovesti ga k poznaniju prava,

To je ljudska dužnost najsvetija!“