U ovu godinu pada sto dvadeseta obletnica rođenja maestra Slavka Vorkapića (1894 – 1976). Vorki, kako su ga zvali studenti i saradnici u SAD, jedna je od onih skrivenih zvezda koje se na nebu Holivuda ne vide golim okom, a čiji aspekt trajno određuje zemaljska mu postignuća. Zagovornik art-filma, reditelj eksperimentalnih dela, ovaj slavni montažer, jedan od najinventivnijih u istoriji pokretne slike, stvorio je i ključne, autohtone pojmove filmske estetike i svojevrsnu školu montaže, na osnovu koje se do dana današnjeg u komercijalnim, holivudskim ostvarenjima mogu probiti sekvence izvanredne umetničke snage.
Tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, Slavko Vorkapić, kao jedan od najboljih holivudskih montažera, stvarao je kulminacione sekvence u filmovima Džordža Kjukora, Vilijema Velmana, Roberta Leonarda, Vilijema Van Dajka, Frenka Kapre, Viktora Fleminga i brojnih drugih. Za Vorkapićeve „specijalne efekte“, Frenk Kapra je rekao da su uneli „ono novo, maštovito u kinematografiju – magiju koja je spasavala loše, a uzdizala dobre filmove“.
Svoja uporna odbijanja laskavih ponuda da režira komercijalni film u Holivudu, Vorkapić je obrazložio na sledeći način: „Pristao sam da radim jedino ono što je meni odgovaralo, a to su bile samo pojedine montažne sekvence u filmovima, gde sam mogao i da eksperimentišem i da, ponekad, pronađem neki originalan filmski izraz.“
Prvobitno slikar, školovan u Beogradu, Budimpešti i Parizu, potom, stručnjak za montažu, reditelj eksperimentalnih filmova „Život i smrt holivudskog statiste br. 9413“, „Fingalova pećina“, „Šuma šumori“, najzad, profesor – jedan od najpoznatijih predavača iz oblasti filma u Americi, za kojeg je Vilijem Fridkin rekao: „Naučio sam mnogo više o filmskom zanatu slušajući Vorkija nego režirajući svoje filmove“ – Vorkapić je, nadasve, tvorac jedne od najkongruentnijih i svakako najoriginalnijih teorija filma. On je taj koji je izumeo pojmove 'kinestetičnost' i 'sinematičnost', i skovao njihov smisao kao bit filma kao umetničke vrste.
Njegovo poetičko shvatanje nije plod zanosa i mašte, što karakteriše teoretičare avangarde dvadesetih godina prošlog veka, nego usredsređenog, „anatomskog“ proučavanja prirode filmskog medija i njegovog neposrednog čulnog dejstva: psihičkih i fizioloških procesa koje uzrokuje u gledaocu. Polazeći, dakle, od samog fenomena pokretne slike, izolovano od ma kakve svrhovitosti, i od osobenosti ljudske percepcije, a koristeći nalaze Geštalt psihologije (Kofka, Koler), Vorkapić otkriva autohtone principe filmskog medijuma, na osnovu kojih gradi principe svoje estetike.
Pojmu kinestezije, tj. kinestetičkom dejstvu pokretne slike, Vorkapić je odredio ključno mesto u estetici filma.
Kinestetičko dejstvo pokretne slike izaziva u gledaocu senzorno-motornu, kinestetičku reakciju, inervirajući njegov muskulatorni sistem i uzrokujući, čak, (visceralne) promene u njegovim unutrašnjim organima.
Ali, da bi se prouzrokovao, autonomno sinematički, doživljaj „jedne nove estetske vrste“, neophodno je da, osim što je specifično upriličen i snimljen, filmski prizor bude i montiran na adekvatan način, tj. posredstvom kinestetičke organizacije „slika-kretnji (stvari, bića, kamere)“, čime se – smatra Vorkapić – prevazilazi njihov očiti, bukvalni sadržaj i obogaćuje, verbalno neprevodivim, transcendentalnim evokacijama. Jedino na taj način pokretna slika može da se „uzdigne“ do estetsko-umetničkog nivoa.
Razlog zbog kojeg se umetnička vrednost u filmu postiže tako retko, a najčešće samo u fragmentima, Vorkapić je nalazio u činjenici da većini filmova nedostaje, upravo opisano, kinestetičko dejstvo, budući da su zasnovani na ekstrasinematičkim principima, koji važe za literaturu i pozorište. U tom slučaju, zanemarivši svoj specifični jezik, film se pokazuje kao puka ekstenzija književnosti ili teatra.
Uz sva svoja čisto estetička zapažanja i tvrdnje, Vorkapić, ipak, nije bio formalista, kako se često i pogrešno tumače njegove ideje, niti fanatični borac protiv narativnog filma. Njegov pojam pravog, istinskog filma (True Cinema) za njega je značio ne odbacivanje, nego sinematičko transformisanje literarnog teksta (scenarija) posredstvom kinestetičkog organizovanja kretanja kamere, kretanja u kadru, te sučeljavanja samih kadrova pri montaži.
Jedna beleška Vlade Petrića, najuticajnijeg Vorkapićevog teorijskog sledbenika, jasno svedoči na koji način se Vorkapić borio za „film kao film“, nasuprot korišćenju ovog medija kao sluškinje drugim umetnostima. U tom privatnom razgovoru s Petrićem, Vorkapić je objasnio: „Iako filmsku formu smatram najbitnijim elementom filmske strukture, zahtevam da, posebno u narativnim filmovima, ona služi što boljem, impresivnijem i kinestetičnijem plasiranju sadržine, uključujući priču, dijalog, glumu, mizanscen, ambijentaciju.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
