Poremećaji identifikacije

Dakle, Đoković je primer da se uspeh može postići i putem vrline. Vaspitni značaj ove paradigme je izuzetan. Đoković kao uzor dečacima i devojčicama, ne toliko da se naporno bave sportom kako bi uspeli, koliko da se sportski ponašaju i na utakmicama i u svakodnevnom životu, predstavlja onu vrstu identifikacije koju psiholozi smatraju neophodnom za mentalni razvoj.

O tom zdravom duhu sportskog suparništva, nadmetanja ili agona, i njegovom značaju za telesno i duhovno vaspitanje, na primeru stare Grčke, sjajno je pisao Miloš Đurić. U ogledu „Helenska agonistika i likovne umetnosti“, ovaj helenista kaže: „Platon je u žudnji za slavom otkrio najdublji koren duhovnoga stvaralaštva, a pravu vrednost slave on ne nalazi u priznanju kao takvom, nego u ovekovečenju dobra i u na taj način stvorenom vaspitnom uticaju.“

Diveći se (Đokovićevom) uspehu, divimo se pobedi vrline. To bi tako trebalo da bude. U ogledu „Helenske igre i njihov značaj za telesno i duhovno vaspitanje“, Đurić piše: „Hilon iz Sparte, jedan od sedmorice mudraca, umro je od radosti kad je čuo za pobedu svog sina.“

Poistovećujući se s uspehom drugog čoveka, Hilon umire. To nije biografski podatak, nego tačan opis psihološkog fenomena identifikacije. Ukoliko se potpuno poistoveti s uspehom drugog, bez obzira da li mu je to sin, čovek ili umire (ukoliko je mudrac) ili nestaje kao autentično sopstvo – pod dijagnozom „poremećaj identifikacije“.

Uspeh Novaka Đokovića, kod nas se prečesto, gotovo po pravilu, tretira kao uspeh ili nacije ili države. Identifikaciju s vrlinom jednog čoveka, koja je izraz njegove individuacije, smenjuje identifikacija isključivo s njegovim pobedama nad državljanima drugih država i pripadnicima drugih nacionalnosti.

Taj pokušaj da se lični neuspesi i rđavo društveno stanje kompenzuju individualnim uspehom jedne ličnosti, vrsta je mađijskog rituala kakav se podrazumeva u pretpolitičkoj zajednici. Dakle, logika našeg društvenog života, koja se krije iza ovog poremećaja identifikacije, još uvek je pretpolitičke prirode. Ona nam saopštava da je naša društvena situacija takva kakva jeste samo stoga da bi se, kao u mađioničarskom triku, iz nje pojavio Đoković, preko kojeg se dokazuje da smo najbolji na svetu (naravno, u ovom iluzionističkom performansu, i ovo Mi je opsena).

Prema tome, uslovi u kojima živimo, samo su puke opsene, a ono što smo mislili da je opsena, prava je realnost – realnost ideja. Živimo kolektivno u ideji najboljeg sportiste sveta (to je imperativ), uprkos tome što Đoković nije ideja, nego ličnost koja je sopstvenim pregnućem postigla vrlinu koja samo njoj i pripada.

Jedan drukčiji primer društvenog poremećaja u identifikaciji, pruža nam, „iz tuđine“, jedna stara fabula koju je prošle godine reaktuelizovao film „Anonimus“.

Kako je moguće da jedan suviše običan čovek, skromnog porekla, bez ugleda i ikakvog obrazovanja, ništa drugo do glumac, može da bude niko drugi do Viljem Šekspir, pisac genijalnih dramskih komada i ništa manje genijalnih soneta, krcatih vrcavim duhom lude i profetskom lucidnošću psihologa, pitaju se svi oni koji dokazuju da Šekspir zapravo nije Šekspir, tvorac svojih dela, već da ih je napisao neko drugi, neko plemenita roda, eruditskog obrazovanja, uglednog statusa i poziva, svakako daleko od tadašnje pučke zabave teatra. I, eto, do naših dana, ostaje ta zabluda, čija se elementarna logička greška – negacija identiteta, odnosno tvrdnja da A nije A, da delo jednog pisca nije delo tog pisca – temelji na klasnoj predrasudi kako je i nezamislivo da nečemu tako i toliko plemenitom tvorac ne bude plemić.

Svaka fabula o tome da Šekspir nije Šekspir, samo je konfabulacija ljudi podleglih predrasudama o društvenom poreklu i statusu. A toj su izmišljotini podlegli, dakle, i autori filma „Anonimus“ – reditelj Roland Emerih i scenarista Džon Orlof, a s njima, čak i glumica levičarske provenijencije, Vanesa Redgrejv, koja u filmu glumi kraljicu Elizabetu I, rekavši da je Šekspirovo delo mogao da napiše samo erl od Oksforda, Edvard de Vir, što je i pretpostavka na kojoj počiva fabula filma. Autorima nije bilo dovoljno da Šekspiru i ovog puta oduzmu samo dela i čast, pokazujući ga kao probisveta koji bez ikakvih skrupula unovčuje svoje pokvarenjaštvo, nego su mu, do poslednjeg grama, iscedili šarm i duhovitost, pa, povrh toga, i glumački talenat, ali se na tome nisu zaustavili sve dok nesrećnog Vila nisu pokazali ne samo kao moralno izopačenu ličnost i šarlatana nego i kao mentalno deficitnu budaletinu, a na to, ni više ni manje, dodaju i da je nepismen, odnosno da ume da čita, ali ne i da piše (?).

Da bi genijalnog plebejca prilagodili potencijalu svoje identifikacije, pripadnici „aristokratije“ ga moraju svesti na nivo staleškog kolege.