„Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na suštinsko filozofsko pitanje jeste zapravo razmišljanje o tome da li život vredi ili ne vredi da se živi“, piše Alber Kami na početku „Mita o Sizifu“, tog ogleda – kako kaže, „relativnog karaktera“ – o „apsurdnoj osećajnosti“, o „verovanju u apsurdnost egzistencije“, o „samoubistvu kao rešenju apsurda“ i, konačno, u poenti, o životu koji, sa svešću o tome, treba živeti uprkos osećanju apsurdnosti života. Na kraju Kamijevog eseja mogla bi, poput epitafa, da stoji parafraza čuvenog Tertulijanovog slogana „Credo quia absurdum“ – Vivo quia absurdum!
„Mit o Sizifu“, završava se rečima: „Sizifa treba da zamislimo kao srećnog.“ To je, dakle, poenta. Živim jer je apsurdno – odnosno, živim, iako je apsurdno – štaviše, pleni me i usrećuje sopstvena smelost da živim uprkos apsurdnosti i beznađu. Najzad, prezirem apsurdnost jer „nema sudbine koja se ne prevazilazi prezirom“, i taj me prezir, poput Sizifa, oslobađa.
Sizifa Kami naziva „proleterom bogova“, smatrajući da on pobeđuje apsurdnost jer je ne poriče ali je prezire, svestan svog položaja, naročito u trenucima kad se kamen skotrlja s vrha gde samo što ga je postavio, a on silazi nizbrdo da ga ponovo ponese. Dakle, u onom intervalu kad ne nosi kamen, kad je, u izvesnom smislu, u dokolici. Međutim, šta se događa kad čovek nema ni trenutka dokolice, kad sve vreme mora da nosi kamen? Šta, naime, kad nije reč o proleteru bogova, nego o proleteru ljudi, o osiromašenom čoveku koji ne smatra da je život apsurdan, nego da je prema njemu nepravedan, i koji pred očima ima bedu i besperspektivnost svoje maloletne dece, do čije mu je sudbine stalo više nego do svoje, a s njim su u beznađu? Nema tu prezira, tu je samo zebnja. Nema osećanja apsurdnosti, nego očajanja.
Enrike Dusel (Enrique Dussel), briljantni argentinsko-meksički mislilac, jedan od začetnika filozofije oslobođenja (kod nas, nažalost, potpuno nepoznat), kaže: „Hermeneutika je nešto izvanredno kad se govori o tekstu. Ali, kako je moguće pročitati tekst onog potčinjenog?“ U vezi s Kamijevom temom, ovo se može reći i ovako: Osećanje apsurdnosti je nešto izvanredno kad se govori o filozofiji. Ali, kako je moguće osetiti osećanje očajnika?“
Disel veli i ovo: „Kad siromašan čovek kaže: ’Gladan sam’, to je činjenica, determinisana ekonomijom. On ne kaže: ’Ja sam Drugi’ – to je jezički i etički iskaz. Kad kaže da je gladan, to znači da nije jeo, da nije učestvovao u raspodeli bogatstva. To je interpelacija koja je ekonomski determinisana.“
Dakle, uzroci samoubistava najčešće su racionalni, time i neuporedivo užasniji od suicidnog „osećanja apsurdnosti“. Kamijev esej ima izuzetno relativan karakter, jer je taj karakter filozofski, a filozofija je na poslednjem mestu kad su posredi najtragičniji oblici samoubistva, kao što je porodično samoubistvo. Dva takva izvršena su ove nedelje – u Beogradu i teksaškom gradu Laredo.
Pedeset jednogodišnji vojni penzioner Palko Ponjiger, sa suprugom i trogodišnjim sinom u naručju, skočio je s šestog sprata samačkog vojnog hotela, gde su već četiri godine smešteni. Jedna trideset osmogodišnja Amerikanka, u Centru za socijalnu pomoć u Laredu, ustrelila je dvanaestogodišnju ćerku i desetogodišnjeg sina, zatim sebe. Sva tri deteta, nekim čudom, preživela su roditeljski pokušaj porodičnog suicida.
Razlog za oba pokušaja, kristalno je jasan – nepodnošljiva težina materijalnog položaja. Amerikanka je aplicirala za besplatne bonove za hranu, a molba joj je odbijena jer nije dostavila svu potrebnu dokumentaciju.
Ministar odbrane kaže da razlog za samoubistvo penzionisanog vojnog lica nije finansijske prirode. Prema njegovim rečima, Ponjiger je primao penziju s dodacima u ukupnom iznosu od 51.000 dinara. Međutim, na internetu se nalazi video snimak Ponjigerovog govora na skupštini Udruženja vojnih beskućnika 2. aprila ove godine, gde se ovaj čovek vidi kako, jecajući, objašnjava da mu Ministarstvo vojske traži da plati dug zbog primanja „uvećanih troškova stanovanja“, uvećan za kamatu, u ukupnom iznosu od 510.000 dinara. Na snimku se vidi da je Ponjiger potpuno uzdrman, očajan čovek kojem je tlo izvučeno ispod nogu, da se nalazi izvan sebe i da je svestan očajnosti svoje situacije.
Govoriti o apsurdnosti života i živeti uprkos tom egzistencijalnom osećanju beznađa i svepropadljivosti, može samo čovek koji nema ponjigerovskih, posve prozaičnih, neuzvišenih i nefilozofskih problema. Filozofija apsurda je udobna metafizika patnje koja nikad ne bi mogla da padne na pamet „istinski ozbiljnom“ očajniku. U nemaštini, ukoliko ne može ništa drugo, čovek može da otima. Očajnik, međutim, više nema snage ni za otimanje. On zapomaže kao što to čini vojni beskućnik Ponjiger.
Na umu, pri svemu ovom, treba imati Duselove reči da je situacija očajnika determinisana ekonomskom politikom države. Ponjigerov očajnički gest, interpelacija je premijeru i Vladi Srbije, ali i civilnom društvu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
