Posle dvanaest godina (2)

 Apel premijeru Vučiću da na videlo dana iznese javnosti nepoznate činjenice o pripremanju atentata na premijera Đinđića. Zašto? Zato što je premijer Vučić sebi uzeo i funkciju koordinatora svim službama bezbednosti, dakle, svim onim službama koje se uobičajeno i tačno nazivaju tajnima u jednoj zemlji, i zato što, po prirodi stvari, ima sada pristupa nekim utajenim činjenicama i o atentatu na premijera.

To ubistvo planirano je, pripremljeno i, 12. marta 2003, izvedeno od strane visoko pozicioniranih pripadnika pomenutih službi. I to nije nikakva politička pozadina, to je čista kriminalna pozadina funkcionisanja države tada već petnaest godina ogrezle u zločinima – poslednji čin države koja je državni neprijatelj broj jedan.

Kad se i danas, posle dvanaest godina, govori o takozvanoj političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, onda je to poslednji ostatak ideologije upravo te države koja nije činila ništa drugo do ubijala sebe masovno ubijajući druge, ideologije koju je progurala u svest svojim protivnicima, da je oni, paradoksalno, brane. Jer, govoriti o političkoj pozadini – a u tu je ideološku klopku pao čak i briljantni, odvažni advokat, pokojni Srđa Popović – znači razotkrivanje samog planiranja ubistva kontaminirati osobama i događajima koji s tim činom nemaju nikakve veze. Treba se, naprosto, usredsrediti na strukture ondašnjih SDB-a i, neuporedivo nedodirljivijeg, KOS-a!

Oni tekstovi u starim, dobrim novinama, ali i novinama ad hoc stvaranim upravo za tu namenu, koji su pred ubistvo premijera obasipali javno mnjenje lažima o premijerovim vezama s mafijom, nisu politička pozadina! To su pipci glavonošca čiji je centralni nervni sistem u samoj strukturi tzv. službi bezbednosti. To, napokon, raskrinkati značilo bi udariti pečat na dugu istoriju srpske države koja je ubijala sebe i u ratovima devedesetih i u miru potom, ubivši i Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, te je otposlati u arhiv. Sve dok se to ne raspetlja, mi ćemo i dalje, svesno ili ne, živeti ne samo u senci ovih zločina nego, pre svega, u njihovom kontekstu, s trenutno smanjenim intenzitetom ubijanja i izmeštanjem njegovog mesta iz sfere visoke politike u druge sfere društvenog života.

Zar je to slučajno da jedan ministar, dan pre nego što će biti u Vučićevoj pratnji kad ovaj polaže venac na mestu ubistva Đinđića, održi slovo nad grobom Slobodana Miloševića, te centralne tačke najopakije Srbije u čitavoj svojoj istoriji, nazivajući je slobodarskom i božjom, a sve njene protivnike, među kojima je Đinđić, dakle, na prvom mestu, izdajnicima Srbije. Nije ovo tek bezumlje jednog ministra, A. Vulina, nego izbezumljenost srpske politike u četvrt veka kontinuiteta. 

Zar je to slučajno da predsednik ove države, Tomislav Nikolić, svoju izjavu koja se nad ubistvom premijera nadvila kao zvon posmrtnog zvona koji ovo ubistvo naveštava, kao, dakle, hronika najavljene smrti, tu famoznu izjavu, plasiranu uoči atentata: „Ako neko u narednih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, neka mu poruči da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“, danas karakteriše – dakako, u punom neznanju sadržaja dramskog komada i lika na koji se poziva – stavom dostojnim Majke Hrabrost! Veli on da to „podrazumeva pod Majku Hrabrost“, jer je, eto, bio tada hrabar da to izjavi, a to je bilo opasno, jer je, valjda, Đinđić bio opasan i moćan čovek, pa je kao takav, opasan i moćan, na sopstveno ubistvo odveden kao najveći naivnik među brojnim svojim veoma lukavim ministrima!

Zar je to slučajno da se danas nagoveštava povratak Mirjane Marković u zemlju? Zar je slučajna i ova ponižavajuće konfuzna naša spoljna politika prema Ruskoj Federaciji koja je udomila sve one protiv kojih je ova država podigla optužnice, i koja se prema Srbiji ponaša kao prema ekonomskoj i ne samo ekonomskoj svojoj vazalki?

Premijer Vučić pokazuje sada očigledno volju da sledi evropski put premijera Đinđića i, takođe neskriveno, tendenciju da se emancipuje od nekadašnjih svojih mentora sa Istoka i od samog Tomislava Nikolića. Ključna tačka ovog preokreta nalazi se potencijalno u njegovoj odluci da razotkrije tajne činjenice o ubistvu premijera.

Zašto, međutim, nije potpisan Apel u Zelenom zvonu, na mestu „novog optimizma“? Zašto tu nije održan čak ni onaj minut ćutanja, kad su već čitani delovi teksta iz moje predstave „Ubiti Zorana Đinđića“, u kojoj taj minut traje tačno dva minuta?

islim da je to stvar inercije spomeničkog karaktera, jedne umorne komemoracije koja traje dvanaest godina, nekako uzgred, bez odlučnosti, kao da nije ubijen jedan premijer s političkom vizijom, nego sama ta vizija.