Okupili smo se, nas desetoro, na izložbi fotografija Srđana Veljovića pod naslovom „Devedesete“, kod Nikole DŽafa, u galeriji Šok zadruge u Novom Sadu, na dan kad je autor bio i vodič kroz izložbu kako bi mlađe ljude, rođene tih godina kad je fotografije učinio, uputio u njen društveni kontekst i moralni smisao.

Okupili smo se kao na daći, i čitavo to vođenje kroz izložbu bilo je poput pomena nad zaraslim grobom nekom ili nečem. Čije smo se to smrti opomenuli?

Srđan i ja smo vršnjaci, i verujem da to nije bila daća našoj mladosti, koju smo prinudno podarili devedesetima da se ispolji u uslovima teške oskudice i neprestanom otporu režimu Slobodana Miloševića – ideologiji razularenog nacionalizma, koja je spalila Jugoslaviju i koja je spalila slobodarstvo Srbije da danas od njega, na horizontu koji, kao jedine znamenitosti, pokrivaju veliki formati portreta Milana Nedića, Draže Mihailovića, Aleksandra Vučića i ostalih, ne ostane ni pepeo.

Verujem da je to parastos današnjoj omladini (danas je, eto, i reč omladina mrtva), toj mladosti koja ima jednu jedinu želju – da ovu tuđinu u kojoj se rodila što pre napusti i dokopa se inostranstva.

Želja u kojoj smo izgarali devedesetih godina, i koja nas još drži na okupu, bila je i ostala želja da ovo društvo opet ugleda svetlosti, dakle, istine. Nismo se borili za karijerne pozicije, nego za vrednosti sopstvenih egzistencija. Danas, doslovno, u borbi s Vetrenjačama, u stanju smo da razumemo želju omladine da ode odavde kao iz tuđine. U galeriji Šok zadruge, toj daći smo, dakle, prisustvovali, čičeroneovski, da ne kažem vergilijevski: daći samoj želji današnje omladine kojoj je onemogućeno da išta nauči i zna o istini pobune iz tih devedesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kao što ništa ne zna i nema odakle da nauči o pobuni partizana iz 1941. godine.

O tome sve govori jedna Veljovićeva fotografija sa ove izložbe. Ona je bez naslova, ali, ako ga to neko upita, autor uobičajeno kaže da joj je kolokvijalni naziv „Bratstvo-jedinstvo“. Ja sam siguran da je njeno ime „Poslednji poljubac“. Evo i zašto:

Na toj fotografiji, snimljenoj u Divuljama 1988. godine, dva vojnika JNA, naoružana automatskim puškama M70, pod šlemovima, ispred minobacača, poljubila su jedan drugog u usta. To su dva heteroseksualna muškarca, privučena strašću da stvore subverzivnu umetničku sliku koja, dakle, podriva njihove trenutne funkcije, okolnosti i opremu koju opslužuju (čiji su, naime, mesnati dodaci). To je ludički momenat par excellence.

Srđan mi je rekao da gde god je imao ovu izložbu mladi ljudi dugo gledaju baš ovu fotografiju i uglavnom kažu da je to što se na njoj vidi – „nemoguće“. Potpuno su u pravu. Danas je to nemoguće, jer se danas dva muškarca mogu poljubiti u usta samo ukoliko su pederi. Dakle, privučeni nužnošću, a ne slobodom koja se igra.

Stoga je to poslednji poljubac. O njemu svedoči Srđanova fotografija, svedočeći o kraju vremena u kojem su bili mogući ne samo umetnički nego i društveni eksperimenti. Mladim ljudima u Srbiji onemogućeno je da o tome išta znaju. Oni jesu tolerantni prema diverzitetima seksualnih orijentacija, ali za njih čitav jedan univerzum i univerzitet unutrašnje slobode ostaje nepoznat da ga smatraju nemogućim. Oni odavde odlaze sa željom da im sudbina ne postane preživanje nacionalne istorije devedesetih godina, ali bez one Želje koju ne može utažiti zadovoljenje svih drugih želja.

S pijetetom dajemo daću toj Želji, koja jeste stvarnost, gledajući u ovdašnju stvarnost kao u privid, jer kako inače objasniti ovaj perverzni život u koji smo pali, a od kojeg, glavom bez obzira, beži trideset i pedeset hiljada mladih ljudi svake godine, svake godine:

Za Srbiju u EU, za koju smo se borili protiv nacionalističke ideologije i njenih političara-komesara i pesnika-ideologa, zalažu se danas, na najvišem državnom nivou, upravo ti pesnici-ideolozi i političari-komesari. Svoj kapital moći i novca, stečen u ratu i na ratu, investirali su, lukavo, u poslove mira u regionu i Srbije u EU, u kojima se taj kapital danas jedino i može okotiti. Vidimo da ih zbog toga najmoćniji državnici Evrope i sveta javno hvale na sva usta, ruke šire, u lice se ljube. Nevladine organizacije, opoziciono deklarisane, odlaze im na poklonjenje.

Na sve to, Veljović, DŽafo i ja velimo da je puki, beživotni privid koji se još uvek može razoriti, makar u umetničkom delu. Mladi ljudi pakuju kofere. Na mladima svet ostaje.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari