Postdramska iluzija

Kad se danas neki novinari i pisci koji su objavljivali u vreme takozvanog samoupravnog socijalizma – koji nije bio ni samoupravljanje ni socijalizam u bitnom smislu tih reči, ali, što je pri tom najvažnije, nije bio ni kapitalizam niti eksploatacija radništva – hvale svojom negdašnjom spretnošću da su, upakovano u tada karijerno probitačne forme izražavanja, u duhu marksističke leksike i lektire, krijumčarili, ne samo sadržaje građanske etike nego i antikomunističke ideje, onda oni ne samo što potvrđuju moralnu dijagnozu da je lukavstvo pamet protuva i kukavica, nego i stav da jezik može da prenosi ideološku bagažu u suprotnom smeru od svog značenja.

Danas, kad se kod nas govori o evropskim vrednostima i postoji parlamentarni konsenzus za priključenje Srbije EU, ta retorika, u prvom redu, služi da iz javnog govora izbriše sve one nazive za bitne sadržaje stvarnosti, po principu – ono što se ne imenuje, to ne postoji. Reči: profit, konkurencija, privatizacija, slobodno tržište…, koje danas plauzibilno ostaju usamljene u javnom govoru, ne mogu se zapravo razumeti bez reči koje su, na toj istoj pozornici, nevidljive: eksploatacija, klase, klasna svest, revolucionarni moral…

Slično kao na području političkog, jeste i na području estetskog. Doskora je bilo dovoljno da neki književni kritičar za neko delo napiše kako je postmodernističko, i da se to samo po sebi uzme kao vrhunska, naime vrhunaravna vrednost, sa svetim oreolom koji abolira sve ono što to delo uistinu jeste. Danas je, pak, dovoljno da pozorišni kritičar napiše kako je neka predstava postdramska pa da se, ne rekavši zapravo ništa, to uzme kao da je rekao sve što bi se uopšte imalo reći. To je apsolutizovanje samog ništa u vrednost po sebi i za sebe.

Dobar primer za ovo jeste i predstava „Žuta crta“, Zagrebačkog kazališta mladih (u koprodukciji Staatstheater Braunschweig), koja je pre nekoliko dana prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Prema dramskom (pardon, postdramskom) pozorišnom komadu nemačkih dramatičarki Juli Ceh i Šarlot Ros, režirao ju je Ivica Buljan.

Na sceni, na kojoj su i publika i izvođači, u štimungu jednog rijaliti programa, tačnije, aukcije za pomoć izbeglicama iz Sirije, u kojoj i jedna konceptualna umetnica prodaje svoje telo, dakle, u postdramskom (sic) ambijentu i koordinatnom scenskom sistemu znakova, ovde se igra predstava o tome kako je naša sloboda kretanja ograničena nekim žutim linijama „na aerodromima, u državnim institucijama, pa čak i u wellness centrima“, a vrhunac događaja je pobunjenička reakcija jednog čoveka na njih, koji zbog toga biva sankcionisan.

Dakle, u postdramskom žargonu, ovde je artikulisana histerična reakcija na žutu crtu koja se nalazi tamo gde je od pomoći da se ne stvori haos, recimo, pri čekanju da se stigne do šaltera, da se uđe u avion ili u muzej. Zašto? Zato što od ove jasno uočljive žute crte ne treba da se vidi istinska crta koja, nevidljivo, odvaja ono što je danas apsolutno podeljeno: one koji poseduju od onih koji su posedovani. Bunimo se protiv nevažnog kako ne bismo imali vremena za bitne pobune!

Takođe, nije slučajno da je jedan arapski ribar, za čija se prava pledira, upravo prikazan rasistički karikaturalno. Nasuprot brižljivo odabranom autorskom političkom „statementu“, ovaj prikaz drugoga kao stvari za sprdnju, govori o nepostojanju ikakve brige autora o njemu. Nema tu nikakvih emocija ni solidarnosti, čak ni empatije. Postdramskom ukrasnom formom, ovde je obmotan još jedan proizvod industrije zabave, i to po svim pravilima međunarodnog udruživanja dva pozorišta pred konkursnim zahtevom.

Postdramska iluzija, ovde je otelovljena i u iluziji izmeštanja pozicije publike. Gledalište je izgrađeno na hinterbini, a prostor za igru – iza je (sada ispred) spuštene protivpožarne zavese. Zašto sedimo na pozornici, kad je ta naša pozicija i dalje pozicija udobno smeštenih gledalaca u gledalištu, a pozornica je i dalje podobna građansko-dramskoj sceni-kutiji? Zašto sedimo tu iza kad smo, u stvari, još uvek ispred, i kad je pred nama spuštena protivpožarna zavesa, kao zadnji zid scene, od koje ne vidimo gledalište – ta prazna mesta koja inače zauzimamo u pozorištu? Zato što je „žargon autentičnosti“ upotrebljen za iluziju autentičnosti.

Poput pozorišne protivpožarne zavese koja ovde zatvara upravo onaj horizont čije se otvaranje reklamira, i na političkoj sceni, zapaljive, pobunjeničke sadržaje, sprečavaju najčešće zastori reči koji ih reklamiraju.