Povest i istorija

Uvođenje ove bitne terminološke i filozofske razlike, uobičajeno se pripisuje Martinu Hajdegeru. Doista, on je temeljno insistirao na toj razlici i detaljno ju je obrazložio. Mi ovde, međutim, nećemo demonstrirati to njegovo diferenciranje, iz pijeteta prema žrtvama Hajdegerove nesumnjive bliskosti sa režimom Adolfa Hitlera, naročito u periodu učvršćivanja tog režima, 1933, 1934, godine.

One, pak, koji i danas podastiru podatke da je i Hajdeger bio u nekakvoj nemilosti nacista već kasnih tridesetih godina (kada je, uzgred budi rečeno, prvi put počeo da čita Hegelova dela), ili da se barem distancirao od tog naconalsocijalističkog režima – upravo tako kako je pravio terminološku distanciju između pojmova istorija i povest – upućujemo na nepobitnu činjenicu da je Hajdeger članarinu Hitlerovoj partiji plaćao sve do kraha režima i oslobođenja Nemačke. No, izgleda da ni to nije dovoljan dokaz, jer zaštitnici svetline lika i dela filozofa „zaborava bitka“, kažu da je, naprosto, račune u kući Hajdegerovih podmirivala gospođa Elfride, supruga Martinova, te je tako, po inerciji mesečnog plaćanja svih dospeća, namirivala i partijsku članarinu, za sebe i supruga.

Dakle, Hajdeger koji je izvrsno umeo da razlikuje šta je povest a šta istorija, u jednom dužem periodu svog života pristao je uz onu stranu koja je povest unazađivala, u veri da je unapređuje. To je, naprosto, bilo udobnije. Stoga ćemo se za ovu distinkciju obratiti jednom drugom filozofu, bez povesne mrlje na biografiji, i to filozofu praksisa, jer je ta filozofija bazirana na ovoj razlici, a filozof je niko drugi do Milan Kangrga.

Pre nego što ovde objavimo tu njegovu filozofsku distinkciju, pripremimo joj, u ovim prazničnim danima, prigodno put – jednom anegdotom. Naime, Kangrga je, pri susretu sa Hajdegerom, a dok su se svi ostali sjatili pod auru tog velikana nemačke filozofije i nemačkog jezika, odbio, bez ikakvog pardona, da prihvati majstorovu pruženu ruku. Tokom tog susreta nemačkih i jugoslovenskih filozofa, pripovedaju časni svedoci, nemačke kolege su, uz pomoć alkoholnog spirita osokolivši duh, započele da govore o superiornosti nemačkog jezika, a naročito s njegove moći diferenciranja pojmova bitnih za fenomene bivstvovanja. Tad je na scenu stupio skromni i ćutljivi Gajo Petrović, pa je kolegama iz Nemačke nabrojao sijaset termina iz slovenskih jezika za isto ovo imenovanje i razlikovanje, što čeških, što poljskih, što ruskih, što slovenačkih i, dakako, srpskohrvatskih. Potom, Kangrga je rado govorio da je Gajo tada „nokautirao“ Nemce. Toliko o glupavim i opasnim pričicama o superiornosti jezika za filozofiranje i nacija za slobodu, od kojih, kako vidimo, nisu imuni ni oni koje uobičajeno smatramo najumnijima.

Ergo, kaže Kangrga, u svojoj poslednjoj, briljantoj knjizi „Spekulacija i filozofija – od Fihtea do Marksa“, ističući tu razliku između povesnog čina (nema, dakle, istorijskog čina, ima samo istoriografskog dela) i istorije: „Povijest omogućuje ili 'otvara' historiju kao uspostavljenu gotovost, unutar koje se tada kreće – najčešće nereflektirano – čitav čovekov život koji je 'zaboravio' svoj početak.“

Istorija je ono postojeće, a povesni čin ono što menja to postojeće. Istorija zatim usvaja tu promenu, a istoriografija je beleži. No, moguće je i da istorija ne usvaja tu promenu, niti da je istoriografija beleži. Dakle, povesni čin uvodi ono što još nije postojalo, što još nije istorija, u postojeće. Na ovom mestu, važno je uočiti da o tome u svojoj „Filosofiji palanke“, takođe, govori i Radomir Konstantinović, kad kaže da palanačka svest sprečava ono-što-još-nije, krećući se u stvari, kako bi rekao Kangrga, isključivo unutar postojećeg kao nečeg zauvek datog. To Konstantinović, pak, naziva filozofijom konačnog odgovora.

Povest menja istoriju. Istorija se opire povesti. Duh palanke je stoga, kako objašnjava Konstantinović, duh plemena u agoniji, jer on teži da očuva istoriju, iako osvajanja slobode nema bez povesnih činova. Koren palanačke agonije jeste u tom, psihoanalitički rečeno, zaboravu slobode. Kangrga kaže: zaborav budućnosti. To je isto.

Odličan primer rđavog neshvatanja povesti, dakle, regresije svesti koja se kreće samo u istorijskom, jeste nedavna izjava Olivera Antića, profesora prava i savetnika predsednika republike, Tomislava Nikolića, da je za Srbiju bilo bolje da je ostala u Trojnom paktu s nacistima, nego što je u njoj izveden puč 27. marta i potom poveden rat protiv okupatora. Upravo je puč bio povesni čin koji je transcendirao istoriju kao gotovu ponudu koja se ne može odbiti. To je danas i istorijska činjenica i zalog budućeg povesnog čina.