Poslednjih trideset godina vreme kao da ide unazad.
I to specijalnom strategijom povlačenja: korak napred, dva koraka natrag.
Ali to ne znači da se vraćamo u prošlost. To znači da ne koračamo u budućnost.
Pogledajmo samo na jednu banalnu stvar, od koje zavisi toliko ozbiljnih stvari: ishod predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama!
Nesumnjivo, u ovoj utrci pobedio je bolji, tačnije, onaj manje loš.
Naime, onaj koji je, prethodno – na unutarstranačkim izborima u Demokratskoj stranci, za kandidaturu za predsedničkog kandidata – pobedio onog koji je doista (bio) dobar. Govorimo o Bajdenu i Sandersu.
Ako pak pogled usredsredimo dvanaest godina unazad, na predsedničke izbore 2008. i tadašnju pobedu Baraka Obame, koja je ulivala, potom neopravdani, optimizam u svetu, onda nam je jasno koliko je te 2008. godine, svet, ipak, bio manje loše mesto za život i umiranje nego što je to danas, i to ukoliko pri tom zanemarimo (nezanemariv) udeo virusne pandemije.
Sećam se da je u jeku ondašnje američke predsedničke kampanje bio popularan jedan beznačajan holivudski film, koji je, u poređenju sa Obaminom kampanjom, delio isti optimizam pred budućnošću sveta, koja se potom povukla sa strateškog položaja.
Film se zvao, film se zove, „Dan kada je Zemlja stala“ (The Day the Earth stood still). U njemu glavnu ulogu igra Kijanu Rivs.
Počnimo od kraja!
Planeta Zemlja je spasena, a spaseni su i ljudi na njoj.
Intelektualno i civilizacijski nadmoćni, Vanzemaljci su se smilovali ljudima, a ljudi su, uvidevši strahote svoje arogancije i pohlepe, obećali da će se promeniti i da više neće uništavati sopstvenu planetu.
Sve se to događalo, sve se to događa u bliskoj budućnosti – jednom, kada će, u smrtnoj opasnosti, ljudi morati ili da se naprečac opamete, ili da ubrzo iščeznu.
A kakav je zaplet?
Senat međugalaktičkog saveza naseljenih planeta, za čije postojanje Zemljani ne znaju, odlučuje da pošalje svoju ekspediciju na Zemlju – planetu koju su njeni stanovnici svojim nemarom doveli do praga uništenja – da bi tu, sa ljudima, hoću reći Zemljanima, pregovarali za spas te, u svemiru ipak posebne, planete.
Ukoliko pregovori ne uspeju, ljudski će rod biti iskorenjen, a preostale životinjske i biljne vrste spasene.
Bez upozorenja, svemirski brod se spušta na tlo Sjedinjenih Američkih Država, izazivajući sveopšti strah i, u nerazumevanju svrhe ove posete, odbrambeni rat Zemljana.
Pregovori sa Vladom SAD-a upropašćeni su i pre nego što su počeli.
Ipak, jedna naša naučnica (naša, dakle, s naše planete), spasavajući komandanta protivničke vaseljenske ekspedicije, uspeva da ga uveri da su ljudi i odgovorna bića, sposobna i spremna za sopstvenu promenu.
I eto, to je skoro pa sve u ovom šturom filmu, gotovo bez akcije, sa potpuno predvidljivim tokom radnje.
U jednom reklamnom trajanju od tri minuta, kao trejler, pod pritiskom narativnog sažimanja i veoma kratkih rezova, dalo bi se iz ovog filma sabiti nešto fascinantnog sadržaja.
Uprkos nekoliko tehnološki vrsno komponovanih sekvenci apokaliptičnih prizora, koji se daju upriličiti samo uz ogroman budžet, imamo utisak da smo gledali, da gledamo, neki stari naučnofantastični film.
Jedna od tih sekvenci jeste i ona u kojoj delići, čestice nekadašnjeg ogromnog stvora pustoše sve što pred sobom nađu, da za njima na zemlji ne ostane ništa: sve na šta nailaze pretvara se u to leteće čestično, čestičasto, proždrljivo jato.
Takođe je fascinantan i prizor kad iz nekog jezerca izranja jedna svetleća sfera.
Sve to na stranu!
U jednom trenutku jedan Vanzemaljac kaže jednom dečaku, kojem je pre nekoliko godina poginuo otac, da smrti, zapravo, nema, da se sve transformiše, tj. da je sve u metamorfozama, kako bi rekao Ovidije, ili u seobama, kako bi rekle Upanišade i Miloš Crnjanski.
Taj jedini lirski trenutak u filmu, diskurzivan i kratkotrajan, jedna je apartna rečenica koja je ostala bez uticaja na poetiku spektakularnosti.
No, ovde, pre svega, imamo posla za ideološko čitanje ovog filma, odnosno, za čitanje ideologije ovog filma.
Zgodno je odgonetati savremenu političku alegoriju Holivuda.
Prvo, Vanzemaljci se spuštaju u SAD, a ne u neku drugu zemlju, i žele da razgovaraju sa američkom vladom kao odgovornom za celu planetu.
Drugo, američka vlada je arogantna, nestrpljiva i sklona prekim rešenjima.
Ipak, promena je moguća, i nju film obećava isto onoliko koliko i kampanja tada biranog američkog predsednika.
A onaj maločas pomenuti dečak, to jedino dete u ovom filmu, ukoliko me sećanje dobro služi, jedini je tu tamnoputi čovek.
Tamnoput je bio, tamnoput je i Barak Obama.
Tamnoputa je i Kamala Haris, aktuelna potpredsednica.
Dakle, ona je prvi tamnoputi čovek na mestu potpredsednika u celokupnoj istoriji SAD-a.
Uz to, ona je prva žena na toj poziciji.
Sada se na sve strane o tome govori kao o svetskoj nadi, kao da je ona na mestu Bajdena.
Pre dvanaest godina, tamnoputi čovek bio je na mestu predsednika.
Pri svemu ovome, ne treba zaboraviti to da Berni Sanders nije tamnoput i da nije žena, ali da bi on bio, da je on bio, istinska nada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
