Tek posle tri nedelje i još koji dan, reagujući na njegov fašistički tekst „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak“, predsednik Demokratske stranke zahteva hitnu smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, jer je „bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“.
Dobro je za Demokratsku stranku i parlamentarni život da se Boris Tadić budi iz sna u kojem je njegov glavni politički partner bio ne tamo neki pomoćnik nekog ministra, nego, glavom i bradom, sam portparol (malo je reći, nedemokratskog) režima Slobodana Miloševića, Ivica Dačić. Bio je to morbidan i košmaran san, a problem je u tome što ga je s predsednikom sanjala i država, da se zajedno probude tek kad je za kormilom, u istoj regati, Tadićev lik smenjen likom Tomislava Nikolića – negdašnjeg „drugog čoveka“ stranke čijeg je lidera Milošević cenio kao najuglednijeg svog opozicionara. Bilo je to, dakle, sanjanje na javi, hipnotičko stanje bez ikakvog hipnopedijskog svojstva.
U tom stanju, potpuno je iz svesti istisnuta đinđićevska politika, koja je profilisala Demokratsku stranku kao pokretača društvenih promena. Pođimo samo od Đinđićevog odnosa prema SPS-u, ali i odnosa prema SPO-u i Vuku Draškoviću. Za premijera koji će ubrzo biti ubijen, nije bilo nikakve sumnje u to da je SPS kriminalna organizacija kojom se održavao jedan diktatorski režim. Dobro je znao, i o tome je ostavio svedočanstava, da bi bilo ispravno da se ta zločinačka organizacija zabrani, ali to nije moglo biti učinjeno u interegnumu kad je osvojena samo funkcija predsednika države, ali ne i skupštinska većina. Trebalo je, naime, raspisati prevremene parlamentarne izbore i na njima pobediti SPS, što je i učinjeno. Ukinuti tu stranku potom, značilo bi dezavuisati rezultate izbora. Što se tiče SPO-a, koji svoju nepostojanost danas demonstrira u Novom Sadu, Đinđić je bio jasan: „Nije slučajno opozicija prvi put pobedila kad u njenim redovima nije bilo SPO-a“; „Od kada je SPO definitivno otpao, bili su mogući jedna normalna politika i dogovori.“ Dakle, da bi vodila onu politiku koju je njen umoreni predsednik nazivao normalnom, DS ne može da pravi koalicije s trulim politikama SPS-a i SPO-a. Sećanje, valjda, ipak nečemu služi.
„Promenjena retorika novih vlasti je samo politička zavesa iza koje se kriju istinske namere i vrednosti koje se iskazuju kroz akte koji afirmišu diktaturu“, izjavio je Tadić, uočavajući kameleonska svojstva nove leksike SNS-a u omaškama zamenika njenog ministra kulture. Uzgred budi rečeno, taj zamenik je kadrovik SPS-a. Tadić je, dakle, tek u opoziciji u stanju da čuje eho nekadašnje glasnogovorničke retorike Ivice Dačića.
Povodom slučaja koji se tiče bošnjačkog nacionalizma, izraženog u želji da se i danas odlikuje jedan čovek kojeg je svojevremeno odlikovao Adolf Hitler, „prvi potpredsednik“ sadašnjeg premijera, Aleksandar Vučić, rekao je da vlada neće tolerisati fašizam. Ukoliko bi se doista primenile ove reči, onaj mali od kužine koja je napravljena od ministarstva kulture, morao bi biti smenjen, makar i s tadićevskim zakašnjenjem dužim od tri sedmice. Na tom primeru, i pre 100 dana nove vlade, moći ćemo da se uverimo u to da li je posredi puka retorika ministra odbrane ili tu ima društvene principijelnosti.
Ne govorimo sada o tome da je pred Vučićem „istorijska šansa“ da modifikuje svoje političko biće (istinska promena, u ovom slučaju, pretpostavlja da zarad javnog delovanja i sukoba s finansijskim moćnicima, on svoju privatnu egzistenciju dovede u opasnost), nego o tome da je dobro ukoliko nešto valjano učini i neko ko je bio loš, ili još uvek jeste loš. To je đinđićevski pogled na stvari.
„Ako neki ratni zločinac može da učini nešto dobro, on to treba i da učini“, rekao je Zoran Đinđić u oktobru 2001. godine. Ako danas, posle toliko rđavog, Nikolić i Vučić mogu da učine i nešto dobro, onda je dobro da to i učine. Ukoliko, sa SPS-om, mogu protiv korupcije da urade ono što, sa SPS-om, nije mogla da učini Demokratska stranka, onda je dobro da tako i bude. Nije važan motiv, važan je rezultat, stalno je objašnjavao Đinđić, i to je bit savremene politike.
Demokratska stranka iz svoje prakse nije izbacila „Đinđićev leš„, kako je jednom prilikom zahtevao njen član Slobodan Gavrilović, nego Đinđićevu politiku. Vreme je da joj se vrati. Šta bi tu politiku moglo da odlikuje danas kad, u novoj međustranačkoj konstelaciji, DS više nije proevropska alternativa? Nek Đinđić kaže!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
