Pozorište, dijalektika i demokratija

Na agori su počele prve pozorišne predstave, pre nego što će se premestiti u amfiteatar; na agori je raspravljano ono što se uobičajilo kao neupitno, na agori su, dakle, u pitanje dovođeni uvreženi svetonazori, verovanja i običaji; na agori je Sokrat, među građanima i sa građanima, usavršavao dijalektičku metodu i zasnovao etiku, njenim geometrijskim redom, pre nego što će se taj način propitivanja i izučavanja premestiti u Akademiju. Agora je bila i ostala bazična atinska skupština. Građani su na agori mogli da usvoje ili odbace zakone koje je predlagalo Veliko veće i kontrolisao Areopag. Na agori su se konstituisale javnost i publika.

Poreklo pozorišta, dijalektike i demokratije nalazi se u duhu pitanja o najboljem obliku zajedničkog, društvenog života. Ono im je, to temeljno pitanje, dalo i zajedničke osobine, ponaosob specifično strukturisane, stoga su dijalektika i demokratija takođe performativni oblici, a teatar je besmislen bez dijalektičke moći i duha demokratije u sebi. Ukoliko pozorišna predstava ne uspe da publiku konstituiše u javnost, dakle, u kritički misleće pojedince koji su u stanju da prozru lažne vrednosti dominantnog političkog obrasca, ona ne zadovoljava osnovne uslove dijalektike i demokratičnosti.
Najdublji potencijal pozorišta jeste ovaj preobražaj pukog gledaoca u ličnost koja svojim doživljajem učestvuje u javnom događaju koji postoji samo u teatru.

Pozorište je stoga najpolitičnija i najmoralnija umetnost među umetnostima. Ono jeste umetnost, naime, poezija, ali i, kako govori Žan Divinjo, društveni čin par excellence. Ta specifična umetnost moguća je samo kao društveni čin, a taj društveni čin – samo kao umetnost.

Zašto je dijalektici i demokratiji potrebna pozorišna umetnost? Najpre, to znači da im je realnost nedovoljna i da im je neophodno alternativno polje. koje konstituiše eksperimentalnu stvarnost, ogledni društveni život, kako bi se one uopšte iskazale do kraja. Pozorište je od svojih najranijih početaka – alternativno vreme i alternativni prostor. U tom prostoru i vremenu izgrađuje se javno društveni čin na osnovu imaginacije – slika moguće, zamišljene zajednice koja je pravednija i življa od one u kojoj publika realno živi.

Pozorište je najsubverzivniji izum evropskog uma i njegove dijalektike – najradikalniji demokratski oblik moguće egzistencije društva, koji stoji nasuprot njegovom postojanju. Iskorak iz realnog, pretnja tom realnom. Ona ingeniozna, eksperimentalna društvena situacija iz koje se realnost sagledava kao privid – privid zarad interesa malobrojnih. Tako je još od Eshila, koji je zbog svoje „Orestije“ morao, dve godine pre smrti, da pobegne iz Atine, pa sve do danas, recimo do premijere Bernhardovog „Trga heroja“, u režiji Klausa Pajmana, i skandala u Burgteatru, godinu dana pre Bernhardove smrti.

Pozorište, kakva je to toliko različita zajednica ljudi od svih drugih, u zajedničkim poslovima konstituisanih zajednica? Ono je konkretna imaginarna zajednica, imaginarno konkretna zajednica mogućeg života, koja se inače ne ostvaruje. Vratimo se u Atinu petog stoleća pre nove ere!
Atinska demokratija je bila ekskluzivna, ona je podrazumevala robovlasništvo i krajnje podređen položaj žena u društvu – njihovu totalnu isključenost iz političke zajednice. Ali, u teatru, u amfiteatru, žene su zauzimale mesta pored muškaraca, ravnopravno, kao što su i robovi prisustvovali predstavama. Ta i takva pozorišna publika u Atini petog veka pre nove ere, živa je slika jednog društva koje inače ne postoji i više od toga – opitno ostvarena intencija jednog pravednijeg i slobodnijeg života, dakle, intencija same dijalektike i same demokratije.

Na početku ovog zajedničkog razvoja demokratije, pozorišta i dijalektike stoji jedan slobodarski čin u samoj stvarnosti, svojevrsni V-effekt (efekat oneobičavanja, efekat začudnosti) koji daje strahovit impuls i zalet samoj mašti, koja će se realizovati potom u teatru. Taj čin je ukidanje dužničkog ropstva, koji je, u prvoj polovini šestog veka pre nove ere, izvršio Solon, najveći od svih mudraca.

On je, dakle, učinio ono što savremeni Grci nisu uspeli pre nekoliko godina da ponove.

Tim aktom, slavni zakonodavac Solon, jednim je potezom pokazao da ono što se inače smatra nepromenljivim može biti promenjeno i da su stare istine zapravo laži. Iz tog zakonodavnog i pravedničkog gesta poništavanja dužničkog ropstva rađa se duh demokratije, dijalektike i pozorišta. Dve i po hiljade godina potom, Bertolt Breht veli: „Nemojte misliti da ono što dve hiljade godina nije uspelo, neće uspeti nikada!“ Stvarnost se najpre menja u imaginaciji, a pozorište je najradikalnija institucija imaginacije.