Pozorište i etika: Popovski vs. Torbica

Postupak je vodila i u ime pravde presudila sudija Simona Ozmec. Kažem sudija, a ne sutkinja ili sudinica: kad nam jezik sam i za žene i za muškarce ujedno nudi isti oblik imenice, zašto da jezik lomimo? No, vratimo se predmetu pravosudnom! Kažem ‘pravosudnom’, dakle jurističkom, a morao bih već otpočetka govoriti: predmetu estetičkom i etičkom. Evo i zašto.

Pre nego što javnost obavestim o sadržaju presude, moram se osvrnuti godinu dana unatrag, na povod podnete tužbe. Kažem povod, a ne uzrok (i nek to uđe u zapisnik). Priča, dakle, teče ovako:

Trinaestog juna prošle godine Aleksandar Popovski je naznačen za umetničkog direktora Drame Slovenskog narodnog gledališča u Mariboru (nadalije, u abrevijaturi, SNG). Sutradan, 14. 06. 2018, Igor Vuk Torbica šalje elektronsko pismo direktoru Drame SNG-a, Danilu Rošker(j)u, kojim ga, netom saznavši ko je novi umetnički direktor SNG-a, obaveštava da prekida ranije postignuti dogovor o saradnji, naime, o režiji predstave u januaru mesecu naredne godine. Isto pismo, istog dana, autor objavljuje na svom FB profilu. Taj njegov akt povod je tužilačkom preduzetništvu Aleksandra Popovskog. Iz pisma, navodimo samo one delove koje je Popovski Sudu predložio da ih iščita kao inkriminišuće i njihovog autora kazni kao prestupnika pod čijim verbalnim deliktom on trpi duševne boli, svedoči da mu se ime kalja i ugled srozava, što sve kao posledicu može da ima drastično smanjivanje njegovog pozorišnog angažmana ubuduće, a, nije neverovatno i nemoguće, i negativni uticaj na samu potenciju talenta:

„… kao što bi mi bilo gadno i neugodno stvarati predstavu u jednoj pozorišnoj kući koja je pod umetničkim vodstvom recimo kakva desničara, fašiste ili reakcionara bilo koje vrste… jednako mi se gadi surađivati sa kućama koje su pod umjetničkim vodstvom pozorišnih poduzetnika, biznismena, špekulanata i idiota (u starogrčkom smislu navedene reči), dakle, bilo kakvih salonskih pijavica (pa makar i u slučaju kad su naši dogovori bili postignuti i prije stupanja na dužnost novostečenog umetničkog vodstva). U tom smislu, molim da prihvatite ako ne izvinjenje, a ono makar objašnjenje, da je ispod mog principa i ispod mere dobrog ukusa da prihvatim projekat pod bilo kakvim vodstvom kolege Popovskog (ponajmanje da pristajem na dijalog s njim, ili dozvolim, kako je red i običaj, da umetnički direktor ima određeni uvid a posledično i pravo na sud o mojim probama, jednako kao i o konačnom rezultatu.)…“

Popovski na ove navode u pismu svog kolege nije reagovao polemički, nego utuživši kolegu, s potražnjom „simbolične odštete“ od 6.000 evra, sudskog naređenja da autor pisma mora pismo ukloniti od očiju javnosti sa Fejsbuka, da se mora izviniti i, za svaku buduću uvredu koju mu eventualno nanese, da plati po 1.000 evra.

Presuda je, više-manje, udovoljila zahtevima tužioca. Izvinjenje, uklanjanje inkriminišućih delova pisma sa stranica FB-a, pretnja kaznom za ubuduće upotrebljene kvalifikative slične onima u pismu, sve je to u njoj, ali i jedna čudna novčana transakcija. Tuženi je dužan da tužiocu plati 2.000 evra (umesto zahtevanih 6.000), ali je zato i tužilac dužan da tuženom plati 1.577,39 evra na ime njegovih sudskih troškova.

Sud je postupio i rigorozno i ironično. U rigoroznom svom postupanju, napravio je Sud logičku grešku koja direktno deluje na sferu prava i oštećuje pravdu. Naime, pored kvalifikativa „pozorišni poduzetnik“, „biznismen“, „špekulant“, „idiot (u starogrčkom smislu navedene reči)“ i „salonska pijavica“, koje se u pismu doista odnose na lik i delo Popovskog, Torbici se u ovaj niz upisuje i da je Popovskog nazvao fašistom, što je neistinito. U komparaciji koju je upotrebio, Torbica u stvari tvrdi da Popovski nije „fašista“, i ne samo da nije fašista nego da ga autor pisma ne smatra čak ni „desničarem“ ni „reakcionarom bilo koje vrste“, ali da ga drži za sve ono što o njemu direktno i kaže, a svi ti upotrebljeni kvalifikativi nisu uvrede, podložne sudskom gonjenju, nego etičke i estetičke procene ili invektive, koje su doduše neugodne, neprijatne, kritički negativne, ali sve se svrstavaju u domen umetničke kritike i kritike ponašanja umetnika u kulturnom i političkom kontekstu, te podležu isključivo protivudaru javne polemike.

Ironično, pak, Sud postupa neispunjenjem zahteva tužiocu o visini novčane nadoknade za narušavanje ugleda i trpljenje duševne muke, te skoro čitav taj iznos koji će mu tuženi uplatiti na račun, tužilac, u tek nešto smanjenoim iznosu, mora uplatiti tuženom. Stoga je nelogično, juristički inkoherentno, što Sud u presudi uopšte nalaže izvesne sankcije.

Na kraju, ono najvažnije. Izađimo iz sudnice! Vratimo se u pozorište! Igor Vuk Torbica odbio je dogovoreni umetnički angažman i, jasno i glasno, obrazložio svoj stav o tom odricanju, pokazavši da mu je više stalo do principa nego do novca, te da umetnosti nema bez morala. Najzad, jedan umetnik od principa! Najzad, jedan lep i nadahnjujući autoportret umetnika u mladosti među umetnicima koji su deo dominirajućeg političkog pejzaža!