Pozorje postistine

Jednim velikim, zapravo grandomanskim, i jednim malenim, skromnim, uskog prokopa, koji je, međutim, pojačavao dramski pritisak, ubrzavao protok i davao neuporedivo više energije nego što se nalazilo pri izlazu one druge, orijaške kanalčine, na čijem je ulazu ubrizgana masa finansijskih i propagandnih sredstava u produkciju i marketing, da se do izlaza izliže nizašta.

Male su predstave, naime, nosile veliku silu i, interesantno, publika je to umela da nagradi odličnim ocenama, ocenjujući u stvari snagu vlastitog utiska i iskrenost doživljaja.

Selektor je, dakle, dobro učinio; omogućio je da se ove godine u Srpskom narodnom pozorištu, u deset predstava takmičarskog programa, sagleda stanje srpskog pozorišta i pokažu kako njegove obmane, opasnih namera s dugoročnim posledicama, tako i njegove skrajnute vrline.

Pokazalo se, razgovetno i jasno, prvo, da je odnos između uloženog novca u produkciju predstave i njenog značenja obrnuto proporcionalan; drugo, da su predstave iz glavnih kulturnih centara, Beograda, Novog Sada i Banje Luke, sa ogromnim brojem učesnika – te uz njih, kao ravnopravnim delom ansambala, s jednim džipom, jednim konjem i pravim restoranskim roštiljem – predstave mutnog smisla i rastočenog estetskog efekta, za razliku od bistrih predstava iz, recimo, Subotice i Šapca.

Iz Subotice blesnule su dve predstave: „Vitezovi ‘Lake male'“, Pozorišta „Deže Kostolanji“, u režiji Andraša Urbana (o kojima je detaljno pisano 15. aprila, u tekstu „Koračnice nacizma i kiča“), i „Kus petlić“ Aleksandra Popovića, Narodnog pozorišta Subotica, u režiji Milana Neškovića.

Iako njen reditelj ignoriše drastičnu promenu društvenog konteksta u vremenu sadašnjem u odnosu na vreme kad je drama napisana kao kritika našeg posleratnog staljinizma, koji danas, iz perspektive raspojasane beskrupuloznosti kapitalizma, predstavlja kudikamo poželjnije stanje, ova predstava Narodnog pozorišta iz Subotice, pleni nijansiranom, preciznom glumačkom igrom koja je, uprkos surovim okolnostima u kojima se nalaze, likovima – sve ljudi s jednostavnim životnim preokupacijama i željama – podarila toplinu humanosti.

Iz Šabačkog pozorišta, prema tekstu i u režiji Olge Dimitrijević, predstava „Radio Šabac“. Autorka je našla izvanredan slučaj (case study) na lokalnom nivou, preko kojeg će opisati globalnu promenu takozvane tranzicije, tog epohalnog devolucionog društvenog povratka iz socijalizma u kapitalizam.

Ono što je još bitnije, jeste sagledavanje rasturanja jugoslovenske države pod naletom nacionalizma, iz perspektive i u okvirima jedne lokalne radio stanice, koja je svoj uspeh gradila upravo na jugoslovenskom povezivanju slušalaca putem svoje čuvene emisije „Želje, čestitke i pozdravi“ s novokomponovanom narodnom muzike.

U pripovednom postdramskom maniru, ova predstava govori i o sublimaciji socijalnih problema u sadržaj nove narodne pesme, kao u lični problem junaka o kojem pesma govori.

Prozračna i unisona igra glumačkog ansambla; pametno, poučno pozorje.

Kamerna predstava „Velika depresija“, Centra za razvoj vizuelne kulture Novog Sada u koprodukciji sa SNP-om, pisca Filipa Grujića i reditelja Marka Čelebića, poput šabačke, razlaže istoriju jednog slučaja.

Posredi je medicinski patenta doktora Vilijama Džona Alojzijusa Bejlija (1884 – 1949).

Njegov napitak od čistog radioaktivnog elementa služio je kao eliksir.

Ovaj slučaj, iako iz davnih dana prošlog veka, pokazuje da je ideologija tih davnih dana danas jedina važeća, i to u celom svetu.

Sve su to, dakle, predstave nastale gotovo u uslovima studentskih ispitnih vežbi, ali s jasnim i bitnim dramskim razlogom, pune smisla i analitičnih rediteljsko-glumačkih postupaka, usredsređenih na otkrivanje slojeva značenja.

Zatim, dolaze velike predstave, gotovo spektakli, u svakom slučaju, spektakli u pokušaju, kojima je razlog, u stvari, izvan njih samih, a značenje fluidno u tolikoj meri da im znaci, koje s vremena na vreme daju, plutaju samobitno i samozadovoljno kao da dolaze iz predstava međusobno toliko različitih i u žanrovskom i u ideološkom pogledu.

Jedino što sve to drži na okupu jeste stil, rediteljski stil kao jedina poveznica između protivrečnih nagoveštaja značenja, koja su, nedefinisana, nužno podložna oprečnim tumačenjima.

Predstava Beogradskog dramskog pozorišta, prema istoimenom romanu Vladimira Tabaševića, „Tiho teče Misisipi“, u režiji Ivice Buljana, jedna je bezobalno razdešena, kako je dobro primetio selektor u svom obrazloženju, „rastočena“ dramska slika, nastala na „razvalinama romana“.

Ona se napaja kolažnom likovnom umetnošću iz vremena Pop-arta i to joj daje stilsko jedinstvo slici, unutar koje se likovi kreću i govore.

Ali svaki pokušaj da se utvrdi jasno značenje, jasna pripadnost iskaza političkom kontekstu (kontekst je neizbežno političan), ovde je jalov.

Kakva je to strategija?

Šta znači, na primer: „Perači bazena svih zemalja, ujedinite se!“

Je li to poklič jednog duhovitog pokolenja na pobunu, ili je to cinizam pokolenja koji se baškari oko bazena, zadovoljan što ne mora da radi da bi imao, jer ima da ne mora da radi?

Kakva je to strategija u kojoj se autor predstave ne da identifikovati kao opredeljeno političko biće?

Smisao ovakvog pozorja mora se tražiti izvan znaka i značenja, u označitelju.

On pokreće konce na sceni, iza scena, izvan pozorišta; pozorište je jedna od njegovih antinomijskih hipostaza: tu se nalazi u onome što inače nije, da bi ostvario svoje imati (moć, uticaj).

Šta je danas Beogradsko dramsko pozorište, čiji je produkt „Tiho teče Misisipi“? BDP je danas pozorišni „Beograd na vodi“.

Najblistaviji izlog vlasti Srpske napredne stranke i način da se kroz pozorište, s jedne strane, glumi evropski lik Beograda – tako što će se u njegov rad upregnuti priznati i poznati umetnici, od Milene Zupančič, Radeta Šerbedžije, Biljane Srbljanović i Ivice Buljana do Franka Kastorfa, a da se ne pitaju zašto svojim blistavim karijerama peru prljav veš jednog sramnog režima.

S druge strane, u BDP se, kao i u druge investicije bez javnih konkursa i transparentnih tokova, ulivaju nepojamne količine novca.

Najzad, naći će se i ovdašnji autoritet da to aminuje.

Nedavno je selektor BITEF-a Ivan Medenica javno hvalio na sva usta repertoarsku politiku Beogradskog dramskog pozorišta, na čijem čelu je partijski kadar Jug Radivojević, inače i predsednik upravnog odbora BITEF-a.

Ruka ruku mije, veli za elitu sirotinja raja.

To je strategija postistine, ona je apsolutno imoralna.

Današnja strategija postistine istovetna je strategiji četnika u Drugom svetskom ratu.

Oni su kao zvanično antiokupacijski pokret, čekali da se svetske okolnosti promene da bi se započeli borbu protiv okupatora, a dok se to ne donosi oni su kolaborirali s njim.

I kad smo već kod četnika koji su izgubili u Drugom svetskom ratu, a pobedili devedesetih godina prošlog veka, da iznova srpski narod drže u okupaciji sa svojim koalicionim partnerima, pojavili su se i na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, glavom i bradom, doduše, bolje motorizovani i u savremenoj odeći, u predstavi prema romanu Dobrice Ćosića „Deobe“, u režiji Juga Radivojevića.

Ono što će svi koji su ovu predstavu gledali pamtiti celog života, jeste da su likovi četnika na veliku scenu SNP-a izvezli sada jedan džip marke Mitsubishi Pajero, da ga po njoj voze i šire izduvne gasove.

Dakle, tek u teatru postistine, u srpskoj Atini srpske Vojvodine, izduvni gasovi proze Dobrice Ćosića, u dramskoj svojoj hipostazi, postali su, najzad, svima vidljivi i po život opasni.