Prazni gest

Pravo, puno njeno ime, pak, nalazi se u pismu, punom privatnih, nelagodnih podataka, koje je, pod naslovom „Apel Fondu PIO za otpis duga našeg uvaženog člana, pesnika i esejiste Ipsilona Iksa“, na elektronske adrese članova Srpskog književnog društva, poslao Upravni odbor ovog društva, s namerom da prikupi što više njihovih potpisa u znak podrške – podrške jednoj molbi, a o njoj je ovde glavna reč. Doslovno, najpre navedimo sadržaj pisma:

„Naš ugledni i uvaženi član, pesnik, esejista i prozni pisac Ipsilon Iks (1929), dobitnik najznačajnijih književnih nagrada, autor čije su pesme redovno objavljivane u školskim čitankama, autor brojnih knjiga poezije i proze, kao i knjiga za decu uz koje su odrastale generacije, našao se u vrlo teškoj i složenoj životnoj situaciji, zbog odluke Fonda PIO da mu se na ime 'duga' u visini od dve hiljade evra (2.000 EUR), koje je kao porodični penzioner zaradio tokom 2011. i 2012. godine, kao i drugih zaduženja, u vidu sitnih autorskih honorara za objavljivanje književnih tekstova i novčanih iznosa dve književne nagrade oduzme trećina penzije. Imajući u vidu da suma od oko 22 000 dinara, koliko iznosi Iksova umanjena penzija nije dovoljna ni za zadovoljenje najosnovnijih životnih potreba (napominjemo da od toga Iks za lekove mora da izdvaja najmanje 5 000 dinara), naš cenjeni član i uvaženi književnik nije u stanju da plaća račune za komunalne usluge, pa je time njegov položaj još nezavidniji i gotovo bezizlazan. Srpsko književno društvo moli Upravni odbor Fonda PIO da osamdesetčetvorogodišnjem pesniku otpiše ovaj dug, kako bi dane svoje duboke starosti proveo dostojanstveno.“

Ostavimo li po strani stilsku smušenost ovog pisma i njegovu nedorečenost u predstavljanju konkretnog odnosa između poreznog rashoda i zarade, koja se, neznano zašto, ovde naziva zaduženjem, reći ćemo najpre to da u ovakvoj vrsti apela takvo predstavljanje, čak i kad je upućeno dato, ne samo što nije neophodno nego je i nerazumno. Dovoljno je i razumno je upozoriti jedino na to da je posredi materijalno ozbiljno ugrožen čovek kojem je hitno potrebna finansijska pomoć. Pri tom, o ovom čoveku ne bi trebalo iznositi lične podatke, već reći samo: „Jedan član našeg društva“, ili, ako se na toj ekskluzivnosti baš pleonastično insistira: „Jedan ugledni i uvaženi član našeg društva.“ U ovom slučaju, međutim, prekršeno je pravo na privatnost i narušeno je dostojanstvo jedne ličnosti, i to od strane udruženja koje bi, per definitionem, upravo o dostojanstvu ličnosti trebalo da brine. Iako drastično ogrešenje, u ovom apelu, ipak, ono nije najveći problem.

Sržni problem je u samoj nameri. Pred članovima SKD-a nije poziv na solidarnost, nego priziv da se izmoli kršenje zakonske regulative, da se jedan čovek izuzme iz delokruga zakona! Dakle, ako već nije reč o apelu na solidarno udruživanje, ovde nije reč čak ni o peticiji da se jedna zakonska norma, nepovoljna za članove umetničkih udruženja, promeni – a to jeste legitimna društvena akcija. Verovati, pak, u to da bi birokratija trebalo da pokazuje sažaljenje, u jednakoj je meri budalasto koliko i opasno, jer se pravednost jednog društva zasniva i na efikasnosti birokratije u izvršavanju zakonskih normi kojima se ostvaruju dužnosti i slobode pojedinaca.

Najzad, kad jedno pravno telo, kakvo je Srpsko književno društvo, moljaka državu za izuzeće zakona, ono iz svog Upravnog odbora ne manifestuje samo održivo stanje svoje tuposti nego pokazuje da mu uopšte nije stalo ni do pravde ni do rešavanja problema svojih egzistencijalno ugroženih članova.

Kad bi, kojim slučajem, birokratija Fonda PIO učinila ono što je moli UO SKD da učini, od toga bi bilo kudikamo više štete negoli koristi. No, nemoguće je da birokratija Fonda PIO učini ono za šta je ovde moljena. Takođe, nemoguće je da UO SKD ne zna da je to nemoguće. Čemu onda iracionalno apelovanje? Čemu prazni gest – to traženje pravde za koju se zna da je nepravedna, to iščekivanje sankcije za koju se zna da ne može doći! Upravo stoga da bi se izbegla racionalnost i odgovornost.

Prazni gest ni na šta ne obavezuje, ali ostavlja utisak odgovornosti i zabrinutosti. Dakako, lakše je glumiti odgovornost nego biti odgovoran. Lakše je, i nekako džentlmenski, tražiti izuzeće zakona negoli organizovati jednu uistinu solidarnu, trudbeničku akciju pomoći ugroženom čoveku, koje nema bez požrtvovanosti i samoodricanja.

Ovim praznim gestom, tobožnjim apelom, Upravni odbor Srpskog književnog društva izvajao je autoportret. Umesto solidne, solidarne i odgovorne organizacije koja svojim akcijama konstruiše onu, u državi nepostojeću, infrastrukturu društvene razmene pravde i slobode, štrči šupljina.