Predsednik kome ili čemu

Država Srbija samo je vrh države, koji se geometrijskom projekcijom precrtava na vrhove društva u različitim hipostazama upravnih odbora, komisija i žirija. Kad te komisije, odbori, žiriji počnu u tolikoj meri da liče na sam vrh države i da „prave rezultate“ strogo prema uzoru voluntarizma (i solipsizma) tog vrha, onda to preslikavanje popločava silazak u totalitarizam.

Najnoviji primer odluke ovogodišnjeg petočlanog žirija Sterijinog pozorja pokazuje do kojih sve periferija je ova projekcija centra uzela maha. Odabrana grupa ljudi sa veoma ograničenom moći oponaša neograničenu moć vrha države, koja se u stvarnosti zove neobuzdana moć njenog predsednika A. Vučića.

Ciničan (arogantan i ignorantski) postupak žirija nalazi se na kraju ciničnih (arogantnih i ignorantskih) postupaka koji su definisali ovogodišnje Sterijino pozorje. Najpre, direktor Pozorja uzeo je sebi i funkciju selektora, što je narušavanje ne tek statuta festivala nego nužne međusobne nezavisnosti tih dveju ključnih funkcija. Zatim, selekcija je neznalačka. Najbolje predstave, koje zadovoljavaju uslove za glavni, takmičarski program, ostale su izvan selekcije. Neke od najgorih i najglupljih predstava našle su se u Glavnom programu kao najvrsnije. Na kraju, žiri nije dao svoj dug. Saopštenje je cinično i, kad se njegov licemerni jezik prozre, glasi: kad je sve ovako loše, mi, članovi žirija, kažemo da je sve dobro, štaviše, da je sve najbolje.

U ova tri cinična momenta preslikani su cinizmi tri momenta aktuelnog političkog vrha. Najpre, suočavamo se sa samovoljnim udvajanjem nužno razdvojenih funkcija. Sve vreme svog premijerskog mandata, A. Vučić bio je, a sad kao predsednik države to i ostao – koordinator sve tri službe bezbednosti. Naši zakoni to ne dopuštaju, ali zakoni ovde postoje da bi ih poštovali samo oni koji nisu vrh države. Po podobiju ovog postupanja, direktor Sterijinog pozorja Miki Radonjić postao je i selektor Sterijinog pozorja. Zatim, nestručnost selekcije. Norma nestručnosti nalazi se u uzoru vođenja državne politike. Nestručni, neobučeni, polupismeni i nedotupavni vode ključne državne resore. Najzad, cinična odluka žirija: nagrađujemo sve da ne bismo nagradili nikog, naime, nagrađujemo publiku i sve učesnike jer su to zaslužili, a zaslužili su stoga jer je nivo domaćih pozorišnih predstava spao na najniže grane. Ko je izriče, i prema čijem liku i podobiju? Vučićev Miki Maus, alijas Predrag Manojlović (vidi moje tekstove iz 2015. godine: „Vučićev Miki Maus“ i „Vučićev Miki Maus, drugi deo“). Preostali članovi žirija, Isidora Žebeljan, Aleksandar Popovski, Emina Elor i Nikita Milivojević, jednoglasno, jednodušno, istomuklo klimaju glavom poput srpskih ministara – tih majstora remek-dela glavoklimanja na komande i nipodaštavanja A. Vučića. Ovogodišnje Sterijino pozorje, dame i gospodo, slika je i prilika sadašnjeg stanja države Srbije – države bez kvaliteta, države koja postoji isključivo kao državni vrh.

Direktor Sterijinog pozorja ponašao se kao da je predsednik srpskog pozorišta, a predsednik žirija Sterijinog pozorja kao da je predsednik srpske kulture. Sve po podobiju i jednosuštnosti svojih naravi sa predsednikom države koji se ponaša kao da je predsednik svih građana i građanki Republike Srbije.

O korozivnosti ovog lažnog predstavljanja koje se uspostavilo kao kriterijum ne samo ponašanja ljudi od funkcija nego i društvene stvarnosti, govori kako sam naš državni vrh, naime A. Vučić, tako, mutatis mutandis, i opozicija mu – u koju su se sjatili i tvrdokorni konzervativac Boško Obradović, po podobiju ravnogorstva i klerikalizovanog pravoslavlja, i, od njega još tvrdokorniji nacionalista, doduše, sa evroatlantskim manirima, Vuk Jeremić, i neoliberalni legalista Saša Radulović, koji veruje da tržište može i ume da reguliše sve od Boga do groba, i Boris Tadić, to prazno političko mesto, ta Roršahova mrlja srpske demokratije, i, na kraju, ali ne na poslednjem mestu, Saša Janković, za kojeg je politika zapravo pristojnost ophođenja iliti bon-ton, što je za politiku apsolutno zanemarljivo, a za ophođenje pogubno.

„Janković, Tadić i Obradović su građani Srbije i ja sam svima njima predsednik“, tvrdi Vučić. I Janković, i Tadić, i Obradović (i Jeremić i Radulović) tvrde: „Aleksandar Vučić nije moj predsednik“.

Summa summarum, Vučić ovom tvrdnjom ne poštuje Ustav, u kojem stoji da je predsednik države – Predsednik Republike Srbije, a ne predsednik građanima i građankama kao podanicima. Oni koji tvrde da Vučić nije njihov predsednik, smatraju da bi to trebalo da bude neko drugi. Ta tvrdnja opozicije samo je cinična projekcija tvrdnje vrha vlasti.

Ako postoji predsednik građana, onda ne postoji predsednik republike, jer ne postoji republika, a u tom slučaju ne postoje ni građani.