Presedan na inauguraciji

Ipak, ovaj imaginarni presedan verovatniji je negoli realnost u kojoj živimo. On, u duhu, podiže zavesu sa tajne ove stvarnosti i karakteriše portrete glavnih njenih likova, onako kako se to već dogodilo u pozorištu, u predstavi „Enciklopedija živih“ (premijerno 8. novembra 2015, u CZKD-u).

Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, umesto gostima svoje inauguracije, neočekivano se obratio mojoj malenkosti:

„Nemoj me osuđivati u trenutku mog istinskog preumljenja, reditelju! Sedim ja za istim stolom i sa investitorima tvojih pozorišnih projekata, a oni me mirno gledaju u oči, jer i njih peče savest. Pusti da se ispovedim na ovoj inauguracionoj predstavi, onako kako nikad neću moći da se ispovedim u životu! Nisi li uvek tvrdio da pozorište zbog toga i postoji: da se u njemu učini ono što još nije učinjeno u realnosti; da nastane ono čega u životu nema, a da se ukine ono što u životu uništava život?“

Na moje odobravanje, predsednik republike se obratio skupu: „Osećam, dragi građani sveta, kako izlazim iz pukog postojanja navijača Crvene zvezde, Šešeljevog radikala, mrzitelja muslimana, Hrvata i Šiptara, kako, najzad, izlazim iz ljušture proevropskog premijera i iskačem u egzistenciju, prvi put otkad sam ugledao sveta, i svedočim, svedočim o sebi gnusno, kao o drugome. I osećam se divno. Govorio sam grozne stvari zbog kojih su drugi činili grozote. Bio sam gad, a odsad ću biti čova. Jer pravi čova može biti samo onaj ko zna šta je i kako biti gad. Budite slobodni i bićete lepi. O, ne treba uklanjati bore. Nek se kote! Treba samo dati sve od sebe da se one smeju u horu.

Molim vas, odsad ću govoriti samo tako da mi reč gotovo klizi s jezika. A ako budem žvakao mržnju, kao što čine mnogi političari, onda nek završim kao opštinski dobošar koji nemoćno želi da postane pesnik. I biću u svemu umeren. Jer i u samoj bujici, buri, ili, da tako kažem, vihoru strasti, moram imati i pokazati meru, koja će to ublažiti. O, kako me vređa do dna duše kad čujem sebe kao razbarušenog klipana kako u dronjke cepa neku šovensku strast, da bi probijao uši najkrvožednijoj publici u glasačkom telu, a koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive pantomime ili za galamu. Voleo bih da išibam glupana sebe dok želim da prevaziđem i samog Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, čak i Edija Ramu. Takav glupan kao ja, nadirodio je Iroda. I molim sebe, Acika, izbegavaj to! Idi, i sprem’ se, sprem’ se!“

Ponet Vučićevom ispovednom ekstazom kao epidemijom, Predsednik Republike Kosovo, Hašim Tači, i sam pade na kolena: „Ja sam igrao u ‘Crvenkapici’, pozorišnoj predstavi, kad sam bio mali. I bio sam nevin. A sad hoću da prestanem da budem kosovski bog koji vedri i oblači, Bog rata i bog mira, i da postanem čova, takođe. Ja, Hašim Tači, vođa UČK, kandidovaću se i za specijalnog tužioca za zločine UČK. U demokratiji čova treba da ima dva ili tri mišljenja.“

Vučić na to usplahireno dodade: „Dva-tri ili više bar“, te s Tačijem zapeva u duetu song „Mi budženi smo“:

„Ljudi naše, bogovske sorte preobražavaju se prema planu s visina,/ koji nije dostupan običnim ljudima, bez harizme,/ zato se u nas i zaljubljuju sojke,/ a mi vremena imamo tek za dve, za dve./ No, bacite nas u baru, i nama će za dan-dva,/ međ prstima izrasti plovne opne./ Bacite nas u nebo,/ i nama će izrasti perje i prošupljiti se kosti./ Mi letači smo, preletači smo gora i mora!/ O, već godina sto./ Premontirani kao budžen auto,/ Mi smo za svaki posao prave čove./ Mi smo, evo, dokazi pred vama/ da politika dokazuje da je sve relativno./ Biti karakter, to je prevaziđeno./ Karakter nije ništa./ Inteligencija je sposobnost promene u jedinici vremena./ Samo je ime postojano./ Zato čovek mora da zna kako se zove./ Jer mu se biće razliva u različite forme./ A mi se zovemo/ Hašim Tači i Vučić Aleksandar.“

Sadašnji i budući ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, probi se u prvi red i reče: „U to ime, poštovani Predsedniče Republike Srbije i dragi naši gosti sa Kosova ravna, ja bih nešto veselo da vam otpevam.“

Dobivši blagonaklonost za svoj predlog, ministar najpre otpeva „O sole mio“, a zatim se upusti u drevni hit grupe „Bijelo dugme“ – „Roka mandolinen“. Već kod drugog ponavljanja refrena, zvanice srpske i albanske nacionalnosti povadiše pištolje i počeše da pucaju u ritmu muzike. Jedan veselnik iz kosovske delegacije nesmotreno ispali hitac koji, drito kroz čelenku, prostreli Dačića i on, mrtav, prirodno pade ko proštac. Tači namah ustreli nesuđenog ubicu. Vučić ga upita: „Gospodine Tači, zašto ubiste svog čoveka?“ Tači odgovori: „Zato što je ubio vašeg ministra, gospodine Vučiću.“ „Takvih ministara mi imamo na buljuke, a dosije svakog od njih znam napamet. Kad ga zamenim, u vladi Ane Brnabić niko neće ni primetiti da to nije Dačić.“ „Kako sam to mogao da znam, zašto mi ne rekoste?“, upita Tači. „To je bilo nemoguće. Vaš hitac je brži od moje reči. Zaista ste hitri poput zmije“, odgovori Vučić. Tači reče: „Ako vi znate šta ćete sa vašim lešom, mi znamo šta ćemo sa našim.“