Profesor kroatistike u Srbiji

Da, neizostavno, i Salomi te dvojice jevanđelista, seksista, i onoj iz opere Riharda Štrausa na Lahmanov libreto prema Vajldovoj drami, i, dakako, onoj iz znamenite Vajldove secesionističke drame, koja je mamica Moderne. Ali, pre svih i pre svega – Salomi Miroslava Krleže, koja je poslednja i posve drukčija, možda, prva.

Šta je Saloma Lončaru i šta je Mate Lončar Salomi, da mi se njegovo ime i delo neraskidivo upliću u erotosofsku ideju i strašne priče o toj opojnoj orhideji pakla, judejskoj neodoljivoj princezi, nebeskoj plesačici, evo, skoro pa tri decenije?

Odgovor je u pitanju: šta je Saloma Miroslavu Krleži i šta je Krleža Salomi? Zato što je odgovor na to pitanje, tako znalački umeo da dâ i dao ga je samo Mate Lončar.

Studiju „‘Saloma’ Miroslava Krleže“, profesor Lončar je objavio u zborniku radova „Miroslav Krleža“, u izdanju beogradske Prosvete, godine 1967, među esejima i kritikama desetoro autora.

„Špisano ljeta 1964.“, tako, rukom autora, među uglastim zagradama, stoji na jednoj fotokopiji te studije, na njenom kraju, koji se nalazi na 274. stranici zbornika.

Tu fotokopiju Lončarevog rada (koja je, pretpostavljam, izašla ispod kopirnog aparata Save Gutenberga na Fakultetu dramskih umetnosti, nek je Savi večna slava!) – danas na pojedinim mestima izbledelu do nečitljivosti, naročito u fusnotama, kao ekscerpt iz zbornika – poklonio mi je davnih dana, Miroslav Belović, znameniti reditelj i učitelj režije, kao ključni egzegetski spis za razumevanje problema u kojem sam se tad pričestio.

I sad, posle toliko vremena, od onog davnog doba i one vlasti, pod kojom su, kao potpuno bezvredni komadi papira, hiljade novčanica sa milionskim svojim ciframa plesale kod Beograđanke, na košavi, u Ulici srpskih vladara, kako je tada prozvana, pa do, jednako avetne i krvničke, neodgovornosti ove vlasti sa starim, protivzakonitim manirima prema građanima, uz portret Salome, u mojoj imaginaciji, nerazdvojno, još uvek isto stoje tri muške figure: Miroslav Krleža, Miroslav Belović i Mate Lončar.

Želim da uvek pamtim ona četiri časa kod profesora Belovića, u njegovom stanu u Ulici Svetozara Markovića, jer je ta vanredna nastava najbolji deo mog univerzitetskog školovanja za poziv reditelja.

Za ta četiri časa, moja je četvoročlana „klasa“ mogla da nauči više negoli za četiri godine studija.

Belović se držao predmeta, a to je najređa veština među profesorima na koje smo bili upućeni.

I kad je govorio o svom prisnom razgovoru sa Lorensom Olivijeom, nasamo u njegovoj garderobi, posle predstave u Pozorištu „Old Vic“, i kad je govorio o onom erotomanu garderoberu kojem su se ruke tresle dok je u fundus nosio netom izute cipele glumica, i kad je navodio upečatljive primere iz Efrosovih i drugih predstava, za ta četiri časa, Belović je uvek i samo govorio o zanatu pozorišne režije.

Svi ti primeri ucrtali su mi se u svest kao da sam im bio svedok, kao da sam bio prvi asistent režije onom ko ih je, u pozorištu ili životu, režirao.

Na tim časovima, hoću da kažem, treperili smo kao protagonisti žive pozorišne predstave. Živo se sećam kako profesor izgovara: „Grčka tragedija“, a mi, u krugu, bez pauze među izgovorenim rečima, nižemo atribute koji se odnose na rečeni žanr, a onda, odjednom, profesor kaže: „Farsa!“, a mi nastavljamo niz novih atributa… „Melodrama!… „Groteska!“…

Kad prizovem ime Mate Lončara, neizostavno mi uz to ime dolazi, dakle, i ime Miroslava Belovića.

Po smrti Mate Lončara (1938 – 2020), čitao sam nekrologe koje su odlično napisali Lovrenović i Brlek.

U njima se Lončar vidi celovito, kao profesor kroatistike na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, kao najpouzdaniji tumač dela Miroslava Krleže, ali i Slobodana Selenića.

U mom sećanju, Lončar se pojavljuje kao tumač „Salome“, Krležine, ali, komparativno, i Salome Vajldove, Štrausove, i Salome dvojice jevanđelista. Hoću da kažem, iza čoveka koji ode sa ovog sveta, ostaju različiti vidovi života, mnoga mala vaskrsenja.

Ja samo o jednom od njih sada svedočim, i palim mu sveću, koja, eto, ne može biti sama, nego u trojstvu, sa Krležinom i Belovićevom, pod ikonom dramske svetice Salome.

Za glavni ispit na trećoj godini, režirao sam, na tavanu „Ateljea 212“, Krležinu „Maskeratu“.

Tridesetak godina ranije, Belović je „Maskeratu“ režirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 1963, kao deo dvodelne predstave, u kojoj je uz „Maskeratu“ išla još jedna Krležina legenda – „Saloma“, koju je Krleža upravo za tu priliku dovršio, posle pedeset godina.

Razgovarali smo o Maskerati i njenoj Kolumbini, ali i o Salomi, o tim ženama sa viškom fosfora u očima i mozgu. Tad mi je Belović poklonio fotokopiju teksta Lončareve studije.

U studiji Lončar navodi Belovićeve reči, iz pisma Krleži, koji je, posle pola veka, kao starac, dovršio svoj mladalački dramski komad o Salomi: „Bila je to prava pirandelovska scena… Glumci… ne glumci, nego šest lica, očekivali su sa tremom kako će da se nastavi njihov život na sceni i kako će on da se završi. Jer prvi deo njihova života zaustavio se pre pedeset godina.

Tokom čitanja imali smo svi doživljaj kao da se taj vremenski intermeco briše, i da je Vaše pero, istim rukopisom, istim ritmom, istim dahom nastavilo tamo gde se zaustavilo.“

Mate Lončar objasnio je sve šta je, u tih pedeset godina, Krleža uneo u svoje malo remek-delo, dramski spev „Saloma“: i svoju mladalačku anarhističku pobunu i društveni komunistički angažman zrelog svog doba, u kojem je pisati i delovati bilo isto, dakle, i svoj prvi pozdrav i svoje zbogom svetu.

Pokazao je Lončar, kako se Saloma kod Krleže pretvara u Strašni revolucionarni sud koji kažnjava revolucionare koji su, poput Krležinog Jovana Krstitelja, svojim idealima priredili sahranu.

I kako je samo pregnantno umno umeo Lončar to da kaže! Evo, samo u jednoj rečenici, da ne treba zaboraviti da je Saloma kod Krleže „i čulna“.

Naime, kod drugih ona je samo čulna. To je ta velika razlika. To je to veliko tumačenje dela književnosti, koje je neizostavni deo lepe književnosti i njene drame.

„Salomi Krleža daje Hamletovu svijest“, piše Lončar. To je već početak Belovićeve režije Krležinog komada. To je dah kojim se Saloma oživljava na sceni.