Protestno glasanje

„Čini mi se da će na predstojećim izborima u Srbiji pobediti nevažeći listići. I mislim da bi to bilo dobro za Srbiju, da bi to konačno uozbiljilo političku scenu. Ne mislim da je apstinencija pravi izbor, jer apstinencija može da znači nezainteresovanost. Nevažeći listići su ozbiljna zainteresovanost i ozbiljno nezadovoljstvo“, kaže Srbijanka Turajlić.

„Beli glas nije ni apstinencija ni nezainteresovanost, on je, naprotiv, velika politička zainteresovanost građana da kažu i pokažu političkim elitama do koje mere su nezadovoljni. To ne znači ne izaći na izbore, to znači mobilisati se i izaći na glasanje, a tim gestom pokazati šta se misli o ponuđenim opcijama“, kaže Biljana Srbljanović.

Ukoliko bismo znali samo to da je prema važećem Zakonu o izborima, glasanje nevažećim listićem isto što i pogrešno upotrebljen listić, i da nimalo ne utiče na rezultat glasanja, kao i to da uspešnost izbora ne zavisi od ukupne izlaznosti, da je, naime, bitno da stranka pređe cenzus od pet odsto ukupnog broja važećih glasova a da nije bitno koliko je uopšte glasalo birača od ukupnog broja na birački spisak upisanih, utoliko bi bilo tačno da su u pravu kritičari poziva na glasanje nevažećim glasom. Međutim, kao i individualni, i društveni i politički život ne iscrpljuju se isključivo u sferi realnog.

Glasanje belim glasovima na predstojećim izborima – koje je, dakako, sasvim suprotno apstinenciji, jer jeste zainteresovanost za politički život i parlamentarizam, i to sasvim novi izraz te zainteresovanosti i odgovornosti – ima simboličku i imaginarnu vrednost.

Kakav je smisao tog imaginarnog i simboličkog dobitka, ukoliko ćemo, posle izbora, živeti u realnosti, od sadašnje možda i goroj?

Jasno je već i iz ovakvog pitanja da većina gnevnih koja neće glasati „kao sav normalan svet“ putem važećih listića, nego belim glasovima, predstavlja dugogodišnje birače proevropskog stranačkog tabora na našoj političkoj sceni, okupljenog oko Demokratske stranke, a da će oni iz suprotnog biračkog tabora, okupljenog danas oko Srpske napredne stranke, i ovog puta nepokolebljivo glasati za svoje konzervativističke predstavnike. Dakle, oni koji se spremaju da biraju nevažećim listićem, prekidajući dugogodišnju naviku glasanja za manje rđavu političku opciju (što uzrokuje frustrirajuću nenagrađenost), poručuju da onaj ko s njihovom pomoći želi da pobedi na izborima – mora biti ne manje loš, nego dobar.

Da parafraziramo potpredsednika Vlade Republike Srbije, koji je rekao da nije smak sveta ukoliko Srbija uskoro ne dobije status kandidata za Evropsku uniju – iako to nije dobro, nije smak sveta ukoliko na predstojećim izborima pobedi Srpska napredna stranka. I s nešto rđavijom opcijom na političkoj sceni, kako stvari stoje, Srbija će se kretati jednako brzo, odnosno jednako sporo, prema Evropskoj uniji. Razlike, ne samo u odnosu na kosovski problem, nego, što je suštinsko, u odnosu na ekonomsku i socijalnu politiku, tu su i suviše male, da bi izbor bio bitno različit – to je razlog za bele glasove.

Demokratska stranka se tokom dugogodišnje vladavine izmetnula od demokratskog principa, postajući zaštitnica krupnog kapitala i tajkuna. Oni koji buduće glasače belim glasovima pozivaju da i ovog puta glasaju za manje lošu opciju, morali bi imati na umu da pozivaju na produžavanje agonične društvene situacije u kojoj se puko nominalno predstavlja kao realno.

Simbolička vrednost belih glasova, ulog je na realan dobitak u skorijoj budućnosti – na izborima za četiri godine. Ukoliko bi, pak, Demokratska stranka već sad inicirala, recimo, usvajanje Zakona o poreklu imovine i njegovo dejstvo, verovatno je da na izborima u maju belih glasova ne bi ni bilo.

U svakom slučaju, važno je izboriti se za referendum kojim bi se promenio Zakon o izborima. Potrebno je ozakoniti minimalnu izlaznost neophodnu za validnost izbora, koja ne bi trebalo da bude ispod pedeset odsto ukupnog broja glasača, kao i to da beli glasovi postanu aktivni, naime, da njihov procenat, ukoliko prelazi cenzus, u parlamentu bude zastupljen srazmernim odsustvom zastupnika.

Mnoge stvari rađaju se najpre kao san i imaju svoju imaginarnu povest pre nego što pređu u realnost. Neophodno je da se odnos vlasti prema politici čiji je sakrament javno dobro, promeni iz osnova, a on se ne može promeniti ukoliko se i dalje nastavi s tetošenjem partija koje se od drugih razlikuju samo po jezičkim manirima.