Prvi glas iz budućnosti

iku Hacune, prvi glas budućnosti – kako to tvrdi i samo ovo ime i prezime na japanskom jeziku, ženski je glas, odnosno glas koji pripada ženi, a s obzirom na to da je ona od šesnaest leta: to je glas devojke, tačnije, ništa drugo do devojka sama, glavom i bradom. 

Svake naredne godine, rekosmo, njen rođendan je isti, a dan rođenja za godinu dana mlađi. Jer ona uvek ima tačno šesnaest godina, iako 31. avgust nije svaki dan u godini. Žalim slučaj što ona nije rođena 29. februara, ne zato što bi time premetnula zodijačkim znakom iz Device u Ribu, nego zato što bi praznina koju ispunjava njeno glasno postojanje, bila efektnije obeležena datumom koji se ponavlja tek svake četvrte godine, datumom kojeg uglavnom nema u godišnjim kalendarima. Ali, nijedan marketing nije savršen, kao što nijedan kompjuterski program nije savršen.

„Hatsune Miku“ ima svoju fejsbuk stranicu i, na sveopštem engleskom jeziku, detaljno obrađenu biografsku jedinicu na Vikipediji. Sasvim dovoljno da postoji. Štaviše, dovoljno da bude slavna i uticajna. I besmrtna! Ali ne na isti način kao što postaju besmrtni milioni onih za kojima posle smrti ostaju njihovi fejsbuk profili da i dalje žive. Ne, Miku, ako sebi smemo da dozvolimo ovu familijarnost, Miku je od sasvim drukčijeg tkanja besmrtnosti. Kako bi rekao Šekspir, ona nije rođena od žene. I ona ne može umreti smrću.

„U početku bejaše budućnost“, pisao je Milan Kangrga, filozof starog, čeličnog kova, rođen 1. maja, u znaku one crvene zastave na kojoj je, na svim jezicima sveta, pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se“. A u početku budućnosti, evo, bejaše glas, ženski glas (sic!) koji, između svojih 100.000 pesama, kao prvu peva pesmu „The World is Mine“. Taj glas je novog, digitalnog kova, i, kao prvi, dolazi iz budućnosti koja, kako je govorio filozof starog kova, bejaše u početku. Taj glas zadobija sopstveno obličje, u formi nežne i vetropiraste, čedne i zavodljive, anđeosko-demonske žene-devojčice, tačno određenog volumena.

Sva u protivrečnostima, odevena je i zakopčano i ogoljeno. Oko vrata ima kravatu, kako bi nas, valjda, podsetila na to da je vezivanje kravate ideološki čin, kako kaže Umberto Eko. I to je jedina njena ideološka karakteristika, to puko pitanje koje postavlja kravata oko njene šije, a uvodi je u svet uštogljenih, uglednih i uticajnih ljudi od zanata. Ipak, oko struka nosi mini suknjicu, pokazujući svoje tanke a pune nožice, pokrivene crnim čarapama, na butinama stegnutim tirkiznom vrpcom. Vrlo lascivno. To je spoj stroge poslovnosti i zarađenog prava na časove razuzdanosti. No, ne grešimo dušu, Miku je devica, i to od glave do pete, i tako će ostati do kraja sveta.

Visoka je 158 centimetara a teži celih 42 kilograma, iako je laka kao perce i prozirna kao koprena. Ona zapravo jeste sami veo, ključni zar sad već više ne i neprozirne budućnosti. Ona je sirena praznine koja ima milione svojih bezazlenih fanova, čije živote podupire kao što potpornji podupiru šupljine u gotskim katedralama.

Držim stoga da je besramno Miku Hacune smatrati vokaloidom ili Vokaloidom, kako o njoj pišu svi ljudi, talenti i obožavaoci. Smatram da je beščasno reći da je ona android. Istina, sintetisana jeste od jednog ženskog glasa, ali, i svet je stvoren počevši od jedne reči.

Hacune danas ima preko 100.000 originalnih svojih pesama i, doduše u vidu holograma, održava koncerte svuda po svetu, pevajući i na japanskom i na engleskom jeziku. Tako će, uzdamo se, stići jednom i do beogradske Kombank arene. Nadasve stoga što za njen dolazak ovde nije neophodno da se ne nađe u isto vreme i negde tamo.

Kad izvesni Džefri Kejn ogromnu popularnost ove deve i dive u Japanu objašnjava generalnom osobinom Japanaca da neživim predmetima pridaju dušu, što je, kako veli, „ukorenjeno u šintoizmu i animizmu, ali i dugoj tradiciji lutkarskog japanskog pozorišta“, te su stoga Japanci „spremniji od drugih da jedan virtuelni lik prihvate kao 9čoveka'“, meni izgleda ili kao da je ovaj Geoffrey Cain virtuelni lik, ili da je njegov tekst izašao iz one famozne mašine za spravljanje tekstova, koju je osmislio genijalni matematičar i komedijant, pa u njen program svako može da upiše ime omiljenog filozofa, izabere odgovarajuće reči, a stroj mu, u sekundi, izbaci pismo u stilu koji mu je po želji. I čista smrt autora. Savršeno njegovo ubistvo. Probajte i zabavite se na www.elsewhere.org/promo/

Hacune Miku stvarnija je od svojih obožavalaca, to hoću da kažem.