Rajko Đurić (1947 – 2020)

Za smrt se pripremao temeljno i bez nervoze, kao što se pripremao za svoje naučne radove, godinama, da ih, u tihom oduševljenju, napiše tek kad o njihovoj temi zna sve ono što niko drugi ne zna.

Ko se, ma gde u svetu, posveti proučavanju pitanja istorije i kulture Roma, kao primarnu literaturu neizbežno koristi knjige i studije Rajka Đurića.

Ko se posveti demokratizaciji Srbije, neminovno se suočava sa slobodarskim istupima Rajka Đurića.

Doktor za nauku o društvu, profesor filozofije, svetski prvak romologije, pred sam početak ratova u Jugoslaviji, Rajko Đurić je izjavio da je tu državu, u čije temelje su ugrađene ideje i napori najboljih njenih ljudi, Slobodan Milošević polio benzinom te da svaki idiot svakog časa može da kresne šibicu i sve zapali do temelja.

Sa sveta, iz Beograda, otišao je Rajko Đurić kad je požar nacionalizma, doduše, trenutno ograničen, ali dok u njegov varvarski žar duvaju iz petnih žila, uz novi svoj starmali podmladak, isti oni koji su ga, pod crkvenim i akademskim kapama, pre tri decenije i raspirili, da u njemu spale sve tragove antifašizma, društvene imovine i socijalne svesti.

O tom kraju na tinjajućem zgarištu, svedoče ovih dana crne mise u duru, kao zadušne animalne koračnice, i javni trgovi na kojima se na doboš iznose poslednji ostaci opštih naših dobara, da budu prodati budzašto novim nacionalnim gazdama, koji gospodare ostacima ostataka opljačkanog, opustelog, obrukanog i porobljenog srpskog naroda.

Simbol Beograda, „Palata Beograd“, u narodu znana kao Beograđanka, upravo je prodata po ceni koja je po kvadratnom metru duplo jeftinija nego cena nekretnina u Kumodražu ili Kotežu.

Sad na prodaju izlazi i Sava centar, a mrtvozorni besednik nad besednicima, upokojujući pesnik nad pesnicima – nad otvorenim kovčegom mitropolita Amfilohija, čija sahrana liči na poklonjenje faraonu, a ne na skromnu daću ubogom kaluđeru – Matija Bećković, kukasto udara najzad putaču na poslednje trunje našeg antifašizma, zakukavši u Crnoj Gori nad, kako reče, jedinom zemljom na svetu u kojoj postoje antifašističke jame, a da fašističkih jama u njoj nema.

Žao mi je što je Rajko Đurić, koji je celog života prilježno radio na tome da demokratija u Srbiji zapeva svoju rođendansku pesmu, otišao sa ovog sveta usred opela za upokojenje budućnosti njene demokratije i socijalne pravde u njoj.

Zlo je dobilo bitku.

Posle izjave o paljenju Jugoslavije i drugih njegovih filipika protiv Miloševićevog režima i šešeljevskih mu falangi, pod pretnjom smrti, posle razbojničkog upada u njegov stan u centru Beograda, Rajko Đurić, iz unutrašnje emigracije, preselio se u spoljnu emigraciju.

Trideset godina potom, sutradan po crnom podgoričkom opelu, preselio se iz spoljašnjeg sveta u onaj najunutarnjiji, iz života u smrt.

Zbližili smo se Rajko i ja dok smo pisali dramski komad „Ubiti Zorana Đinđića“.

Sve što znam iz njegovog intimnog života, veliko je i duševno ništa manje nego njegovo javno delo.

Iz svog trezora, ovde ću, u povodu smrti, izneti samo jednu jedinu rečenicu, oprezno, da ne skrnavim prisne darove koje mi je prijatelj poverio za moju poputninu odavde, i jedno jedino lično svedočenje o tome da pustolovni eros Rajka Đurića ne zaostaje nimalo za avanturističkim duhom Korta Maltezea, koji je i sam – a to nije slučajno – ciganske krvi.

Jer biti Rom, to znači pripadati jedinom među narodima kojem nacionalno određenje znači kosmopolitizam.

Zavetnu rečenicu, u prvim njegovim đačkim danima u Mladenovcu, saopštio je Rajku Đuriću njegov deda: „Ako hoćeš nešto da postigneš, moraš biti tri puta bolji od njihovog najboljeg!“

Do kraja života, u svemu što je preduzeo, Rajko Đurić morao je biti i bio je tri puta bolji od drugih.

Širokogrudom, kako se samo može zamisliti, jedina religija mu je bila istina, a ljubav prema svim oblicima spontanosti i nesputanosti životne radosti –  jedini njegov poriv.

Kao Rom, ceo svoj život pod žigom ne tek „građanina drugog reda“, nego izopštenika iz kandidature za građanina ma kog reda, bio je najdostojanstveniji čovek i najveći kavaljer s kojim sam imao prilike da delim pojedine dane i noći, da radim i blagujem.

„Ceo svet zna za ubistvo šest miliona Jevreja, ceo svet govori o tragediji jevrejskog naroda, a malo ko govori o tragediji Cigana, malo ko zna da je u logorima Trećeg rajha stradalo i pola miliona Cigana – nacisti bi spalili i šest miliona, da ih je bilo toliko“, napisao je Simon Vizental u svojoj knjizi sećanja „Pravda, ne osveta“.

U kapitalnoj, jedinstvenoj „Istoriji holokausta Roma“, Rajko Đurić piše i o, društveno razornom a pravno nekažnjivom, zločinu višedecenijskog zaborava genocida nad Romima u Trećem rajhu: od toga da se na Nirnberškom procesu ne pominje holokaust Roma, da i jedna Hana Arent o tome nikada i nigde ne govori, da Nemačka tek sa kancelarom Vilijem Brantom, 1981. godine priznaje holokaust Roma, ali da je to ne obavezuje da plaća odštetu žrtvama, pa do toga da spomenik ovom zločinu, čija maketa odavno postoji, nikako da bude postavljen u parku ispred Rajhstaga.

Jer, ipak su to samo Cigani! Ovo ‘ipak’, najbolja je ulaznica u pakao ovog sveta, u kojem jedino i postoji. Zašto samo ovde? Zato što neko treba da ga izgradi, a neko da izgradnju naloži.