Predsednik Republike Srbije poziva sada pobunjene Srbe na severu Kosova da uklone iste one barikade za koje im je do pre neki dan pružao moralnu podršku. Predsednik kaže da su se okolnosti promenile, da su na barikadama već mnogi postradali i da bi se sve uskoro moglo pretvoriti u pogibelj.
Šef srpskog pregovaračkog tima za razgovore s Prištinom, takođe, putem televizije, istim onim ljudima koje je doskora, a naročito kad se pogase kamere, bodrio da istraju na barikadama, savetuje danas da ih uklone.
Očito je da ni predsednik ni šef pregovaračkog tima nemaju više razumevanja za svoje donedavne zahteve i želje. Pobunjenici na barikadama, međutim, dosledniji su im nego ranije. Oni učvršćuju prepreke, zalivajući ih betonom.
Ministar policije koji je koliko juče pozivao na dizanje vojne sile za odbranu severnog dela Kosova, odjutros to objašnjava kao simbolički gest suprotstavljanja oružanoj sili kojom raspolažu kosovske vlasti. Kako stvari stoje, savremena srpska politika, sva zaokupljena zakukuljenim simboličkim i imaginarnim gestovima, potpuno zanemaruje stvarnost koja se izražava krajnje jasno. Ova politika je strukturisana poput sna u kojem se magnoveno menjaju i identiteti i ambijenti, a kauzalnost ne postoji. Zapravo, taj tajni red uzroka i posledica, mogao bi se s grdnim naporom dokučiti tek posle dugotrajne psihoanalize.
Naime, šta je (svesna) politička delatnost do sagledavanje (mogućih) posledica jednog čina pre nego što je i preduzet. U politici se nešto i započinje upravo zbog očekivane posledice. Sve ostalo, prepuštanje je iracionalnosti i stihiji. Ako je podizanje barikada krajem jula meseca podržano ili sugerisano s najvišeg vrha državne vlasti, onda je još tada, s tog vrha, odakle se sve vidi bolje nego iza barikada, moralo biti jasno šta će iz toga uslediti krajem novembra. Ignorisati ovaj transparentni kauzalitet, znači voditi zaslepljujuću politiku.
Ako su barikade, pre četiri meseca, ocenjene kao precizan politički istrel, danas bi trebalo da predstavljaju pun politički pogodak. S obzirom na to da sada, uoči 9. decembra, kad će biti odlučeno da li će Srbija dobiti status kandidatkinje za članstvo u EU, svi u vlasti jasno vide da su barikade pun politički promašaj, morali bi uvideti i to da za njega sami snose punu odgovornost. Opasne posledice nalaze se u opasnom uzroku.
Zabarikadirane građane na severu Kosova, duvajući im vetar u leđa pri kubičenju balvana i trupaca na putevima, vlast iz Beograda oduvala je sad na suprotnu obalu od svoje – na drugu stranu barikade.
Igrati se u politici sferama imaginarnog i simboličkog, i tretirati ih, kao u snu, poput realnosti, neizbežno survava društvo u košmar. Početak te kobne igre, te danse macabre, onaj je trenutka u kojem epska poezija o Kosovu, to čudesno imaginarno-simboličko, počinje da se izliva u polje realnosti i postaje politički program za homogenizaciju nacije. To je isto kao kad bi se nafta, to čudesno gorivo koje s pravom nazivaju crnim zlatom, primenjivala kao sredstvo za ekološku zaštitu mora i okeana.
Ta opaka i zapanjujuće neprimerena primena Kosovskog ciklusa pesama, ta zamena sfera života koja bi, da nije tragična, predstavljala farsu, svoje je utočište danas našla nigde drugde do u Ustavu Republike Srbije. Simboličko kao nesvesno područje želja, uzdignuto je do zakona da tu reguliše život države i društva.
Pročitajmo preambulu Ustava, na snazi već pet i po godina, i videćemo kako simboličko okupira ono realno: „Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije.“
Simbolika izuzetosti (i izuzetnosti) te preambule koja je, izvan i iznad samog Ustava, najvišeg državnog akta, dakle, nadređena čitavom tom aktu, ukazuje na to da je Ustav pre svega zbog nje i pisan. Jedan simbolički i imaginarni posed drži tu u šaci realnu sferu države i prava.
Član 182. Ustava, između ostalog, objašnjava: „Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.“ Apsurd postaje belodan. Pokrajina ima položaj suštinske autonomije, koja će kao suštinska tek biti uređena. To je tačan opis realnog stanja.
Šta da se radi? Srećom, predviđeno je i ovim Ustavom, u Članu 203: „Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača. O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština. Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
