Reči skupe trideset godina

Preciznije! Pobuđen, zabrinut i ozlojeđen masovnim protestima građana zbog usiljenog, vanrednog uništavanja redovno uništavane prirode Srbije, pre svega projektom rudnika litijuma u ime i za ćar kompanije Rio Tinto, predsednik se vanredno obratio stanovništvu zemlje Srbije ovom rečenicom: „Mislim da zbog smanjenja troškova jedne inostrane kompanije nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.“

Najpreciznije! Predsednik je najvanrednije u stvari rekao: zbog smanjenja troškova jedne inostrane firme imamo pravo da uništavamo (samo) onoliko života ljudi koliko je to predviđeno prvobitnim planovima.

Summa summarum, ova restrikcija, ovo ograničavanje, ova skrupuloznost redovne destrukcije života ljudi, odnosi se isključivo na vanredni slučaj „smanjenja troškova jedne inostrane firme“. Ukoliko, naime, nije u pitanju „smanjenje troškova jedne inostrane firme“, rečeni skrupuli destrukcije ne važe.

Dakle, ukoliko je u pitanju smanjenje troškova neke domaće firme nekog domaćeg preduzetnika, ukoliko su u pitanju poslovi bitni za one koji kroje planove o racionalnom broju ljudskih života koje u ime tih poslova treba uništiti, onda ti prvobitni planovi nisu nužno obavezujući. U tom slučaju, validan je sledeći stav: imamo pravo da uništavamo živote i većeg broja ljudi nego što je to predviđeno prvobitnim planovima.

U svakom slučaju, bez obzira da li se drže prvobitnih svojih planova, ili ih zanemaruju i prevazilaze, ovde je uvek reč o istoj stvari: o planskom uništavanju ljudskih života.

U čije ime govori predsednik kad kaže: „(Mi) nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“?

Mi, to su svi građani i građanke Srbije, odgovara predsednik na sudu, na pitanje državnog tužioca, na osnovu dela namere masovnog uništenja ljudi. Kako to svi, svi građani i građanke, pita imaginarni tužilac na ovom eksperimentalnom sudu? Lepo, vanredno lepo, veli predsednik: mi, građani i građanke Republike Srbije, nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima. Ja uvek govorim u ime svih građana, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost, nacionalno osećanje, socijalno stanje, veroispovest i seksualnu orijentaciju…

Vratimo se iz ove imaginarne situacije takozvane pravne države u realnost i političku sudbinu bez suda!

Aleksandar Vučić je, zaista vanredno, izgovorio istinite reči o monstruoznom ponašanju vlasti. Reč je o trgovini ljudima do smrti. Vlast trguje smrću građana i građanki Republike Srbije. To je rekao predsednik Republike Srbije u jednom doista vanrednom času nadahnuća, koje se u ovom slučaju zove teskoba.

Aleksandar Vučić je u svoj svojoj neiskrenosti, najzad, progovorio izvanredno istinito. Srbija je, dakle, već stupila u terminalnu fazu, da se u njoj istiniti iskazi mogu oteti samo u stanju neiskrenosti.

Vlast planira broj ljudskih života koji će biti uništeni zarad smanjenja troškova onih kojima isti taj plan garantuje bogaćenje. Bolest na smrt stanovnika ove zemlje donosi, dakle, profit i zdrav život vlastima. Eto zašto je Srbija siromašna, zagađena i bolesna. Smrću njenog stanovništva vlasti se obilato hrane.

Saznali smo najzad formulu vlasti, koja se ovde primenjuje od Miloševićevog vakta, s kratkim, prekratkim prekidom za vreme premijera Đinđića, koji je anuliran projektovanjem i izvršenjem njegovog smaknuća.

Ovo projektovanje izbilo je u javnost onim iskazom akademika, doktora istorije Milorada Ekmečića, pred početak ratova devedesetih godina, da za ostvarenje svog sna o velikoj Srbiji, Srbija može da, bez problema, dâ 250.000 života. Tako je, hladno računajući, racionalno izračunao akademik, postavivši, a da mu oko ne trepne, 250.000 glava mladića iz Srbije na 250.000 panjeva, da budu odsečene za smanjenje troškova najbezumnije politike koju je Srbija vodila u celokupnoj svojoj istoriji. Dvesta pedeset hiljada blindiranih kovčega na pogrebu srpske mladosti.

Koliko je akademik Ekmečić u svom planu izračunao da treba pri tom uništiti života Bošnjaka, Albanaca i Hrvata, to se ne pominje.

Istom metodom projektovan je i broj onih ubistava čiji je prvobitni plan prevaziđen, pa se sad to masovno ubistvo naziva genocidom. Ali, ima situacija kad se plan ispunjava besprekorno. Tako je sve išlo glatko po planu likvidacije onih vojnika koji su videli da se haški optuženik Ratko Mladić skriva u tajnim vojnim objektima. Koliko planirano, toliko ubijeno! Matematika za ubice.

Da zaključimo, poslednjih trideset godina uljudnost vlasti u Srbiji određuje se redovno prema vanrednom kriterijumu: da li se pridržava planiranog broja ljudskih života koje će uništiti, ili se tog prvobitnog plana ne pridržava.