Početkom oktobra, godinama uzastopno, dva neispunjena datuma neumoljivo nam stavljaju do znanja u kakvoj to parlamentarnoj demokratiji i kakvom to „slabom društvu“, mi, građani Srbije, živimo, kuda idemo i čemu da se nadamo. Prvi je, dakako, Peti oktobar, dan revolucije koja je anulirana. Drugi je „klizeći“ datum – dan na koji bi trebalo da se održi, a ne održava se, zakazana Parada ponosa: Ove je godine to 6. oktobar.


Peti oktobar je delo građana Srbije. Njegov spiritus movens jeste Zoran Đinđić. U intervjuu pod naslovom „Anatomija jedne revolucije“, on je potanko objasnio čitav organizacioni mehanizam tog događaja, kojim je rukovodio poput komandosa neke revolucionarne ćelije. Njegov radikalno levi mladalački aktivizam, nije, dakle, bio uzaludno iskustvo. Jedino što tada nije mogao da planira, bilo je to da u centar Beograda, pred Narodnu skupštinu, grune deset puta više građana nego što je očekivao.

U predvečerje tog dana, kada su „sa istorijske scene“, kako je govorio, „za samo četiri sata pometeni espeesovci i julovci, da se na nju više nikada ne vrate“, kako je verovao, Đinđić je, u ime Demokratske stranke, koalicionim partnerima DOS-a predlagao da se revolucija izvede do kraja i da se zadovolji volja građana: jedno je srušiti diktatora, a sasvim drugo diktatorsku strukturu države. Između ostalog, predlagao je da odmah sve sudije budu otpuštene, ali da im se ubrzo omogući povratak na posao ukoliko se ne dokaže da su učestvovali u pravosudnim malverzacijama. Takve njegove predloge, u predvečerje Petog oktobra, niko nije prihvatio.

Vojislav Koštunica, koji će ubrzo zatim zauzeti položaj predsednika države, smatrao je da je time sve okončano: Samim tim što je on sada legalno izabrani predsednik, komotno je zaključio da je legalno baštiniti i čitavu državnu strukturu Miloševićevog režima, na čelu sa šefom zločinačke tajne policije. To je prvi čin poništavanja revolucije. Završni, pak, čin tog procesa anuliranja, jeste atentat na premijera. Epilog je takozvani istorijski sporazum između SPS-a i DS-a.

Najperfidnija odbrana ovog sumasišavšeg političkog poteza, nedavno je upućena na adresu onog koji ovo piše od strane N. Krstića, (bivšeg li) savetnika bivšeg predsednika Srbije, u kojoj se aludira na to da je i Đinđić bio oran za saradnju sa SPS-om. Slična, ali različita, tvrdnja nalazi se potom u tajnom pismu Gorana Vesića, upućenom Draganu Đilasu, kao preporuka za njegov novi politički imidž, u kojem se kaže da Đinđić jeste govorio o mogućoj saradnji sa SPS-om u budućnosti, ali, a to je neizostavan deo te, verovatne i moguće, kooperacije, tek onda kada se SPS bude otarasio svih učesnika u Miloševićevom režimu. Tadić je sporazum potpisao upravo sa prononsiranim učesnicima tog kriminogenog režima. U svetlosti te abolicije, svaka druga abolicija više ne deluje nepravedno.

Danas Tadić podržava održavanje Parade ponosa, olako zaboravivši da je ista manifestacija zabranjena i prošle godine, kad je on imao priliku da je funkcionalno podrži. Današnja njegova podrška ne samo što je disfunkcionalna, nego je i patetična. Ko zdravog pamćenja može uopšte da očekuje da će se jedna manifestacija tolerancije i demokratije održati u Srbiji kojom vladaju Nikolić i Dačić, kad to nije bilo izvodljivo ni kad je na vlasti bila Demokratska stranka, kao što to ne treba očekivati ni od patrijarha Irineja, Srpske pravoslavne crkve i Islamske zajednice Srbije. Ono što građanin i građanka očekuju jeste da, bez obzira šta o tome imaju da dociraju patrijarh ili muftija, država stoji iza prava na održavanje Parade ponosa. A šta nam ona demonstrira izrečenom zabranom? To da je pravo u njoj mrtvo slovo na papiru.

Patrijarh veli: „Šta bi bilo sa čovečanskim rodom kada bi greh postao masovna pojava? Danas, kada je natalitet u strahovitom padu, treba da podržavamo pokret greha? Ove parade vređaju moral apsolutne većine, ne samo hrišćana, već i predstavnika drugih religija i ne treba ih dozvoliti. Poštujem slobodu svakoga, ali ne slobodu koja vodi u anarhiju.“

Ovo je božanstven primer homofobnih predrasuda i strahova kojima se homoseksualnoj osobi pridaju infektivne moći pomoću kojih je u stanju da svojim analnofokalnim strastima transsupstancijalizuje seksualnu naklonost čedne, bogobojažljive pastve. Kakav strah od uživanja drugog! No, ovde nas interesuje nešto sasvim drugo. Kako to da jedan patrijarh tako očigledno nesmotreno brka sfere društvenog života. Kakve veze ima natalitet sa istopolnim odnosima?! Najzad, ako je crkvi zaista pri srcu pitanje nataliteta, kako to da svoj glas nikada nije podigla protiv diskriminišućih običaja poslodavaca, među kojima ima i njenih ktitora i zadužbinara, prema potencijalnim trudnicama, i protiv administracije koja to aminuje? Takvo licemerje zaudara do neba.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari