Rođendan Mihajla Mihajlova

Mihajlov Mihajlo nije, dakle, u sebi imao ništa mesijansko, ništa profetsko, što samoljubivo odlikuje većinu drugih disidenata. U odnosu na ličnosti poput Milovana Đilasa, sve karaktere kao iz romana Fjodora Dostojevskog, Miša je bio čehovljevski tip, uglavnom nalik ujka Vanji, a katkad, u trenucima spiritualnih zanosa i spiritnih uživanja – doktoru Astrovu. 
Pateći od manije veličine režima, Mihajlov nije patio od manije sopstvene veličine, i uklanjao se daleko od senke grandiozne disidentske sudbine koja ga je zadesila. Iako svetski poznat, on nije hteo da bude čovek na kojeg se gleda kao na spomenik; nije hteo da konstruiše ideološke sisteme i da deli naravoučenija kao što sveštenici dele nafore. Naprosto, on je u svakoj prilici  govorio istinu o onome što vidi i oseća pred sopstvenim nosem. Taj nos ravan je onom iz istoimene Gogoljeve priče. Ne svedočiti lažno, to je bilo i do kraja života ostalo jedino Mišino vjeruju.
Glavna osobina ovog čoveka, koja inače nedostaje karakterima disidenata, jeste ironija. On ju je oko sebe širio kao miomiris. Kad bi se povela tema o nekim od onih krajnjih, prokletih pitanja, ovaj ekspert upravo za literaturu koju ova pitanja prožimaju uzduž i popreko – rusku literaturu, na kojoj je diplomirao, magistrirao i napisao doktorat (da nikad ne ponese tu titulu koja ljude uglavnom pretvara u intelektualne mumije), Miša Mihajlov bi temu skrenuo na naoko neozbiljna pitanja, poput onih o vrsti hrane koju jedu junaci svetske literature ili  o imenima njihovih kučića.
Uz ironiju, Mihajlova je krasio i nesebični hedonizma: ne toliko uživanje u životu, koliko ljubav prema njemu; ne toliko praktikovanje poroka, koliko saosećanje za njih. Njegovi peani vatrenom piću i pikantnoj hrani, začinjeni, dakle, detaljima iz istorije lepih umetnosti, danas nedostaju ovom smrknutom gradu i ovom sve smrknutijem svetu podjednako koliko ih opterećuje beda većine.
Čehov je napisao kratku jednočinku o štetnosti duvana, a Mihajlov je u jednom od svojih poslednjih govora, među prijateljima, u kafani, izgovorio jedan od najvećih hvalospeva u povesti evropske usmene književnosti upravo u slavu te štetne tvari, jer duvan nije samo dim koji narušava zdravlje nego i tamjan kojim se osveštavaju intelektualne gozbe, kakve danas, u histeričnoj pomami protiv pušenja, dobijaju oblik zavere. Miša je tad, u kafani, kao na naučnom simpozijumu, pred kolegama, u vidu aperitiva besede, servirao nepobitnu medicinsku činjenicu da je pušenje jedino danas poznato preventivno sredstvo protiv Alchajmerove bolesti, pa vi vidite!
U prilog bih dodao ono što danas nije poznato nijednom stručnjaku za nemački klasični idealizam: Hegel je bio strastveni pušač. A kad su čuvenu filozofkinju politike, Hanu Arent, američki skupi lekari upozoravali na štetnost njenog pasioniranog trošenja cigareta, ona je, u duhu drevnih stoika, lakonski odgovorila: I am not going to live for my health. Naravno, ja ovde ne propagiram pušenje, nego, u duhu Miše Mihajlova, upozoravam na to da strastvena borba protiv male štete, uvodi u strašno opasnu pošast. Miša je to dobro znao, i zato u njegovim tekstovima, njegovim izjavama i njegovom životu, nema reči savršenstvo, genij i njima srodnih, jer su same te reči već simptomi koji navešćuju psihozu. 
Bez prinudne misli o sopstvenoj izabranosti, Miša Mihajlov ostaje, zapravo, naš najautentičniji disident. Da je poživeo još četiri godine, danas bi mu bilo tačno osamdeset. U to ime, ovde ga se s radošću prisećamo.
Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, o onom što spada u sudnje stvari! Ono o čemu se najmanje govori kad se govori o Mihajlovu jeste to da je bio i religiozan čovek, ali na svoj, čehovljevski, čovekoljubiv način – isto kao što je Čehov bio ateista.
Njegov odnos prema sudbinama dvoje književnih junaka, možda, najbolje pokazuje oblik njegove antiklerikalne, antidogmatske religioznosti. Ana Karenjina nije bila grešna zato što je u braku volela drugog muškarca, a ne svog muža, nego zato što u svojoj ljubavi nije išla do kraja, što se nije prepustila razlozima svog srca, bez obzira na stav sredine i bez obzira na posledice. Čiča-Gorioa ne treba žaliti kao čoveka koga su upropastile rođene kćeri: on svoj ponižavajući život zaslužuje, jer je od svojih kćeri napravio sebi idole da im bogosluži. Eto, tako je govorio Mihajlo Mihajlov. Nek sećanje na njega traje.