Ruso i građanski svet

U odnosu na svoje, takođe slavne, savremenike koji su o slobodi govorili kao o formalnom pitanju, Ruso je o slobodi prvi progovorio iz stvarnog života. Ta epohalna razlika temelji se na razlici između njegovog iskustva i životnih navika i iskustva i životnih navika njegovih kolega. Najjednostavnije rečeno, on nije težio tome da daje filozofske, nego slobodarske odgovore na postavljena pitanja. On nije držao da je ozbiljan zadatak pisca da se zalaže za udobnost građanina, nego za slobodu čoveka. Ovde ćemo nabrojati četiri Rusoove životne karakteristike po kojima je bio sasvim neprikladan za društvo građanskih prosvetitelja i enciklopedista, poput bele vrane, ali i te kako pristao za nadahnjivanje svih pobunjenika od 1789. godine u Francuskoj, preko Japana u dvadesetim godinama prošlog veka i protesta 1968, pa sve do pokreta „Okupiraj Volstrit“.

Prvo, za Rusoovo poreklo kaže se da je skromno. Taj građanski izraz, bolje nego ijedan drugi, „autopoetički“ govori o tome da za građansko društvo čovek ulaznicu kupuje pre rođenja. Ruso je, dakle, uvek bio stranac među građanima. To je njegova egzistencijalna situacija i njegov „egzistencijalistički stav“. Stoga, pitanje slobode, za njega nije pitanje učešća u građanskom ritualu.

Druga karakteristika jeste autodidaktizam. Time nismo samo konstatovali da je Ruso bio samouk, već, više od toga, da to njegovo obrazovanje prema ličnim preferencijama i potrebama predstavlja jedan nezavršiv proces. To i takvo učenje ne postoji bez domišljanja.

Ruso se čitavog života kretao među svim slojevima stanovništva podjednako, od vlastele i klera do sirotinje i ljudi van zakona, dok su njegove kolege ostajale sve vreme u krugovima svoje klase, čak i kada su putovale, poput Voltera u Rusiji. Pri tom je od presudne važnosti to da je svoje ženevsko detinjstvo, kao dete bez majke i sin sajdžije, proveo u Plenpaleu, među političkim disidentima kojima su bila oduzeta građanska prava. Ova biografska činjenica koju je u svojoj disertaciji o Rusou dokazao Mišel Lone slavne 1968. godine, retko da se igde drugde pominje. Eto, i zbog toga je Ruso pitanju slobode mogao da pristupi revolucionarno te da bude idejni i moralni podstrekač i jednog Simona Bolivara i mnogih drugih.

Četvrto i najvažnije, Ruso je čitavog života živeo od truda svojih ruku, kako je voleo da kaže. Ta nelagoda i ta sloboda, potpuno su nepoznate filozofima i prosvetiteljima, Rusoovim savremenicima. Dok je Volter mogao da živi od rente, Ruso je morao da crnči i neretko gladuje. U tome se krije i razlog njegovog već trista godina iznova i iznova osuđivanog postupka prema sopstvenoj deci, koju je predao sirotištima na brigu. „Čovek se rađa slobodan, a svuda je u okovima“, znamenita je rečenica kojom se otvara štivo „O društvenom ugovoru“. Šta ona uistinu znači? To se ispravno doznaje tek u poslednje dve knjige pomenutog dela, o čijem se sadržaju najčešće i najupornije ćuti. Ruso tu piše o tome da svaka vlast bez izuzetka neminovno stvara svoj oblik korupcije.

To je onaj Ruso koji se ne može adaptirati ni za potrebe neoliberalizma niti za diktaturu proletarijata, ali ni za potrebe univerzitetske nastave. On je u biti anarhista. Gotovo čitav vek pre nego što će Prudon reći da je vlasništvo pljačka, to isto je govorio Ruso. Uostalom, gde živi njegov prirodni čovek doli u anarhiji!

Anarhija se ne može povratiti/ostvariti, ali čovek može zakonom onemogućiti stege hijerarhija i neprirodnog posedovanja. „Sloboda je pokoravanje zakonu koji je čovek sam sebi propisao“, piše Ruso. Bit slobode jeste jednakost ljudi, bit jednakosti jeste sloboda. Tu nije reč samo o jednakosti pred zakonom, dakle u formalno-pravnom smislu, nego o jednakosti u moralnim uslovima za razvoj i život čoveka.

U „Razmišljanju o poreklu i temeljima nejednakosti među ljudima“, Ruso je otkrio da se politika i građanin polisa javljaju isključivo kao vlasnici, da su, naime, politika i posedovanje u neraskidivoj vezi. „Prvi čovek koji je ogradio parče zemlje i objavio: ‘To je moje!’, našavši dovoljno prostodušnih da mu to i poveruju, istinski je osnivač građanskog društva“, Rusoove su reči.

Istorija nije na kraju i mi ne živimo u postideološkom društvu, kako se to danas varvarski brblja. Ono što je dugotrajno, nije i večno, kako bi rekao Breht.