S. Antonić, diler ideološkog opijuma

Svoje nagovore na nedela, S. Antonić formuliše ili u obliku retoričkih pitanja ili kao shvatanja njihovog potencijalnog izvšioca. Na taj način, on kasnije može da negira da je subjekt sopstvenog vrednosnog suda. Evo najnovijih primera za to!

U napisu „Medijski bašibozuk iz hodnika vremena“ (NSPM, 8. mart), piše: „Kada, recimo, čitate E-novine, zar vam se ne čini da vidite vaskrsle ‘promičbene satnije’ NDH, iz devetsto-i-četrdesetih, sa sve patološkom mržnjom prema ‘pogrešnom’ pismu, ‘pogrešnoj’ Crkvi, ‘pogrešnoj’ istoriji i ‘pogrešnoj’ strani u ratu? Zar vam se ne čini da tolika količina psihotički sasređene mržnje, cinizma, zluradosti i pakosti, što se odatle emituje, ne opravdava ocenu Milana Brdara da ovde postoji ‘proustaški beogradski lobi’ („Hronika razorene Troje“, knj. 1, str. 321)?“

Ukoliko su E-novine proustaške, to znači da zagovaraju pokolj, pokrštavanje i proterivanje Srba, te utoliko neki neustrašivi junoša, koji veruje rečima S. Antonića, svoju patriotsku obavezu može izvršiti bacanjem bombe na to genocidno gnezdo, tu ispostavu vaskrsle NDH – redakciju E-novina, ubijajući svih devet njenih članova. S. Antonić bi potom mogao da kaže da s tim činom za svaku osudu, on nema ama baš nikakve veze. A evo i zašto:

Svoj nedvosmisleni vrednosni sud, S. Antonić formuliše kao dvosmisleno retoričko pitanje. On pita čitaoce: „Ne čini li vam se“, što ne znači da se to i njemu na taj način čini. Tu je posredi pitanje samo o jednom utisku, a ne o definisanom racionalnom sudu. Ukoliko se nešto nekome tek čini kao takvo, to uopšte ne znači da to takvo i jeste. Najzad, autor iskaza se poziva na iskaz nekog drugog autora – on, dakle, samo citira tuđi stav, i u okviru tog stava postavlja retoričko pitanje o utiscima i ukusima. Ali, dilersko lukavstvo se tu ne okončava. Obratimo pažnju na sledeću krijumčarsku podlost u račvastom jeziku S. Antonića!

On ne kaže: Zar vam se ne čini da to opravdava ocenu M. Brdara, nego nešto sasvim suprotno: Zar vam se ne čini da to NE opravdava ocenu M. Brdara!? Citat: „Zar vam se ne čini da tolika količina psihotički sasređene mržnje, cinizma, zluradosti i pakosti, što se odatle emituje, ne opravdava ocenu Milana Brdara da ovde postoji ‘proustaški beogradski lobi’?“

Ukoliko bi redakcija E-novina odletela u vazduh, u eksploziji koju je priredio neko inspirisan citiranim tekstom S. Antonića, njegov autor bi mogao da podastre dokaz kako u tom tekstu zapravo tvrdi da je M. Bradar neopravdano tvrdio da postoji „beogradski proustaški lobi“!

Uvodeći me, na nivou institucije, u društvo Danasa, gde sam stalno zaposlen, E-novina, TV Studija B i Peščanika (društvo u kojem se doista osećam počastvovano) – a povodom moje tvrdnje da su napisi o Biljani Srbljanović, u vezi s njenom kupovinom 0,87 grama kokaina, predstavljali najgore izlive malograđanštine te da je ta „informacija o jednom, za društveni život nevažnom, privatnom postupku u svetu najpoznatije srpske dramske književnice, uzdignuta na nivo krucijalnog javnog značaja“ („Med, krv i kokain“, Danas, 24. februar) – S. Antonić je, u „Medijskom bašibozuku iz hodnika vremena“, napisao i ovo: „Zlatko Paković, moralni bič ‘intelektualaca u tranziciji’ i laureat nagrade ‘Desimir Tošić’, sa drskom otvorenošću piše da je ovim ‘pokušajem da se javni ugled jedne angažovane intelektualke, stican dugogodišnjim ličnim pregnućem, u jednom trenu, svede na nivo kriminalnog lica’ zapravo ugroženo njeno ‘pravo na privatni odušak’ – hej, pazite, PRAVO NA PRIVATNI ODUŠAK! – koji se mora priznati ‘jednoj zreloj i nezavisnoj ličnosti’ poznatoj po ‘istinskom zalaganju za demokratizaciju društva’.“

Kupujući gram kokaina na ulici, Biljana Srbljanović, osim sebe i svog javnog ugleda, nije ugrozila nikog drugog i ništa drugo. Nasuprot tome, S. Antonić, zadužen za motrenje na „ideološka skretanja“, još od svojih partijskih zadataka u Savezu socijalističke omladine Srbije pa do dana današnjeg – sve vreme diluje ideološki opijum.

Od ovog S. Antonića, kaljenog u kumrovačkoj školici i uvek spremnog da pobegne s mesta potencijalnog zločina – iz subjekta sopstvenog iskaza, Srbija, u svim svojim ideološkim menama tokom tri poslednje decenije, ne pamti istrajnijeg agenta/analitičara moralno-političke podobnosti.