S ove strane Landštrase

Premijerova izjava, isto je što i kad bi učenik na popravnom ispitu od kojeg mu zavisi prelazak u viši razred, na ista ona pitanja na koja je ranije pogrešno odgovarao i sad davao te iste odgovore. Ukoliko se pri tom učenik i diči, to ukazuje ili na mazohizam, ili na autistično nerazumevanje pitanja. Naravno, postoji i izuzetan slučaj u kojem učenik pogrešne odgovore daje smišljeno, budući da je bogati naslednik, bezbrižan za svoju budućnost, a prezirući školski sistem.

Nema sumnje da brojnim državnim službenicima i svim „kontroverznim biznismenima“ ove zemlje priključenje Evropskoj uniji ne samo da ne bi donelo probitka, nego bi ih i ograničilo u sticanju moći i novca. Dakle, pogrešnim odgovorima vlasti, godinu ne ponavljaju političari, nego građani (doživljavajući to kao sopstveni mazohizam ili autizam).

Dakako, ne treba izgubiti iz vida da političarima Evropske unije, radi umirenja sopstvene savesti i snižavanja kriterijuma vlastitih građana, odgovara da pred vratima zajednice čekaju države u kojima se politika vodi kudikamo gore. Taj i takav Balkan služi za opravdavanje evropskog investiranja strahova i predrasuda u drugog. O tome su izvrsno pisale Marija Todorova i Vesna Goldsvorti. „Azija počinje od Landštrase“, govorio je knez Metrerlinh (1773 – 1859), dakle, od druma koji iz Beča vodi na istok.

Nasuprot tome, roman nemačkog pisca Rumena Everta (1952), prvi deo njegove trilogije u nastajanju „S one strane Landštrase“, „Imigrantkinja“ (Die Immigrantin), objavljen 2009. i u Nemačkoj i, u prevodu, u Bugarskoj, u kojem se s kraja 1994, u jukstapoziciji, opisuje desetomesečni imigrantski i ceo tridesetpetogodišnji život jedne Bugarke, u njenom ispovednom tonu – pokazuje kakva očekivanja Balkanac investira u Zapad, te šta mu Zapad uistinu pruža.

Imigrantkinja u Beču, Lena nalazi posao u bifeu „Bugarsko ćoše“ koji drže dva njena sunarodnika. Ona je razvedena majka dvojice dečaka, tinejdžera, koji su s njenim roditeljima ostali u Bugarskoj. Plan joj je da za nekoliko godina zaradi dovoljno hiljada šilinga kako bi u Plovdivu kupila kafić ili da se uda za Austrijanca i dobije novo državljanstvo.

Šta je nju nateralo da ode iz domovine? Najpre, ekonomska beda koja je zahvatila Bugarsku u prvoj fazi tranzicije, posle pada režima Todora Živkova. Evo kako Evert to dokumentaristički opisuje Leninim rečima: „Sve se srušilo, a ljudi umesto da se zbliže, udaljavali su se jedni od drugih. U celoj zemlji ugasila su se svetla. Bukvalno. Struja je dolazila samo dva sata dnevno, a nismo znali kad tačno, odlazeći na spavanje često bez tople večere. Najviše su trpela deca. Ceo dan su provodila u hladnim učionicama, a u kući nije bilo vruće vode ni za čaj. Stan je bio mračan, betonski zidovi zaleđeni, sve biljke uvenule. Hladnoći se pridružila i glad. Gladovali smo jer za pare ništa nismo mogli da kupimo. Svakog jutra ustajala sam u pet kako bih stala u dugačak red ispred samoposluge u kojoj više nisu prodavali hranu. Rafovi su bili prazni, nije bilo ničeg drugog do vodenastog kiselog mleka, hleba i sočiva. Time smo se prehranjivali.“

Kad se roba, najednom, pojavila u prodavnicama, cene su se uvećale sto puta, a plate ostale iste. Leni je bilo, kako kaže, „preko glave od te zemlje koja ne može da prehrani narod, pretvarajući ljude u prevarante i lopove“.

Drugi razlog za emigraciju jeste taj što je tu i u braku samohranu majku, koja će se jedva otrgnuti iz njegovih kandži, muž redovno zlostavljao, a okruženje, čak i roditelji, savetovali da, ipak, bude uz njega jer muža treba poštovati. Ovu bistru i školovanu, nadasve hrabru ženu koja je izvesno vreme radila težački i u fabrici, a zatim u nekoj od instituciji kulture, uz to i zaljubljenicu u balet i moderni ples, muž je pretvorio u robinju (uznemirujući su opisi njegove svakodnevne inspekcije u potrazi za trunčicama prašine po sirotinjskom, iznajmljenom stanu, kojim inače vitlaju miševi, i njegove noćne isledničke torture s udarcima i kricima).

Koliko god da joj je teško da radi i po sedamdeset sati nedeljno kao konobarica, dakako „na crno“, i kakve god da čudne strance tu susreće i poslužuje, u Beču, ipak, Lenu niko ne maltretira (a sreća je da se ne intimizira s našijencima suprotnog pola kojih ovde ima na buljuke – i Bugara, i Srba, i Albanaca). Dakle, drugi razlog za njenu emigraciju jeste prvobitan – sloboda od patrijarhalnih pravila ponašanja.

Lenini razlozi, da bude i ima, dobri su razlozi i zemalja Jugoistočne Evrope da se priključe EU, bez obzira na njene nedostatke. Kako je govorio i Marks – u društvenom progresu, stadijumi se ne mogu preskakati. Međutim, one koji već sad u ovoj osiroteloj zemlji žive u blagostanju i moći, to ne interesuje.