Sakupljač knjiga i napomene o njemu

U „Jevanđelju po Marku“, u kojem je događaj s Barabom, to jest Varavom, opisan, jasno se nagoveštava da je on bundžija, da je, kao prvak, organizator i učesnik pobune protiv Ćesara i njegovih jevrejskih, svešteničkih saradnika – jednom rečju, pobune protiv iste one elite koja je progonila i Isusa. Ljudi nisu, dakle, uzalud uzvikivali: „Varavu nam pusti, Varavu“, jer su i sami bili protiv elite koja je dobro služila rimskoj imperiji. Varava je, dakle, druga strana, senka samog Isusa, tog istinskog anarho-komuniste – borbeni, revolucionarni duh, a ne tek kriminalac, kako je udostojen od strane onih koji će na žrtvi Nazarećanina, tog propovednika oslobodilačke prakse protiv otuđenja, napraviti kapital, crkveni i svetovni. Jednim izborom, okupljeni ljudi su učinili dve stvari. Spasli su od smrti revolucionara oružane pobune i omogućili misiju „svetog duha“ revolucionaru ljubavi koji istinske zaljubljenike u slobodu poziva da se odreknu i imanja i svojih rodbinskih i nacionalnih veza. Isusov nazor je, prema tome, preteča „barapskog“ stava Valtera Benjamina: „Kad se budu revolucionisale majke, neće više imati šta da se revolucioniše!“ Jer majka je, u svom odnosu prema sinu i svojim željama koje usađuje u njega, bila i ostala, paradoksalno, poslednji čuvar patrijarhalnog morala.

 Baraba, o kojem, ili o kojoj, zapravo, govorim, jeste Knjižarsko-izdavačka zadruga „Baraba“, iz Beograda, čiji je glavni i odgovorni urednik Ratibor Trivunac, ali, iza čijeg uredništva stoji cela grupa beogradskih anarhosindikalista koju svi ovdašnji režimi, plutokratski, neoliberalni, ocenjuju i redovno zatvorski osuđuju kao barabe izvan poretka. Ta i takva izdavačka zadruga usudila se da, prvi put na srpskohrvatskom jeziku, u izvanrednom prevodu Mire Bogdanović, kao zasebnu knjigu, sa detaljnim napomenama koje su takođe uzbudljivo štivo, objavi esej Valtera Benjamina „Raspakujem svoju biblioteku – beseda o kolekcionarstvu“.

 I sve je ovde od samog početka do kraja naizgled protivrečno, kao što ime baraba protivreči samom tubitku Barabe bundžije, ali, samo iz rđave navike da se u pitanje još od đačkog doba ne dovode stvari i odnosi koji su uvreženi kao zdravorazumski, kao neupitni i, što najviše zaslepljuje, kao očigledni.

 Marginalizovana grupa anarhosindikalista objavljuje u perfektno uređenom i oblikovanom izdanju, bibliofilskom, ali ne i skupocenom, knjigu marksističke provenijencije. Tim postupkom, ona ukazuje na dve stvari: na sam sadržaj knjige, a to je kolekcionarska strast prema retkom izdanju kao prema retkom obliku ljudske prakse, u kojem se čuva začetak moguće promene sveta;  s druge strane, ukazuje na nemar koji se u našem izdavaštvu, gotovo ritualno, vrši nad knjigom otkad je razbucano socijalističko društvo – nemar prema prevodu, prema lekturi, prema organizaciji i čitljivosti teksta, prema obliku knjige i kvalitetu njene hartije, naime, prema trajnosti knjige. Opet kažem, istina o društvu otkriva se isključivo na njegovoj periferiji, daleko od razuzdane i uobražene elite i njenih kulturnih poslenika i tih kulturnih poslenika kulturtregera i trabanata u medijumima.

 Valter Benjamin, kolekcionar knjiga koji će se pre samoubistva, izvršenog pred najezdom trupa esesovaca, rastati od svoje knjižne kolekcije, razdajući je prijateljima i antikvarima, a koja je bila zapravo jedina njegova  teritorija; Valter Benjamin, taj talmudsko-blohovski borac protiv sveta posedovanja, pisao je u ovom eseju o posedovanju knjiga kao o jednom specifičnom aktu reinkarnacije štiva, njegove reinterpretacije i rekontekstaulizacije, jer se u svakoj ličnoj biblioteci poredak znanja i arheologija znanja drastično menjaju, a svako delo unutar tog reda i haosa, haotičnog reda i uređenog haosa, predstavlja jedinstveno značenje, mesto i vreme.

 „Od svih načina na koji se knjige nabavljaju, najotmenijim se smatra onaj da ih sami napišemo“, veli Benjamin. Iz ovog stava crpim najdublji uvid o kolekcionarstvu knjiga i kujem ga u sledeći stav: sakupljamo samo one knjige koje ne stižemo da sami napišemo.

U kojoj meri je svaka biblioteka istinsko ogledalo sopstva svog sopstvenika, otkriva i ova opora napomena o sadašnjosti, koju su, kao i sve druge, napisali Vladimir Marković i Ratibor Trivunac: „Biblioteka beogradskog Goethe-Instituta, u skladu s direktivama iz minhenske centrale, morala je da iz svog fonda, kao 'neaktuelne', izluči brojne značajne naslove, među kojima i komplet Gesammelte Schriften (Sabrani spisi) Valtera Benjamina.“