Sami smo

Pisac koji je prezirao nagrade i one koji mu ih dodeljuju, ali ih u mladosti nije odbijao, prihvatajući ih zbog novčanih premija, pisac koji je iz dna duše mrzeo ceremonije dodele nagrada, ali je u njima učestvovao, pri svemu tome upravo sam sebi najodvratniji, u jednoj od tih ceremonija, na kojima je, dakle, umesto kurtoazne zahvalnosti otkrivao samu otupelost duha u kurtoaznosti, krajnje jednostavno, neceremonijalno, na mestu na kojem se tome niko ne nada i u to niko ne veruje, otkrio je da strah od smrti predstavlja strah od duha.

Šta to znači? Mi nikada ne bismo mogli biti slobodni ukoliko ne bismo bili i smrtni. Duh nikada ne bi mogao biti živ ukoliko ne bi bio i konačan. Život duha, naša sloboda, jeste delatnost uprkos spoznatoj smrtnosti. A kakva je to delatnost? Ona koja teatar straha od duha i/ili smrti preokreće u teatar oslobađanja i/ili rađanja života.

To je obrtanje ili revolucija onog pitanja u kojem smo danas totalno ogrezli: „Od čega treba strahovati?“, u zaboravljeno pitanje: „Za šta vredi živeti?“ Bez čega, dakle, život nije život, nego smrt za života, i duh nije duh, nego smrtni strah od praznine, koju je potrebno ispunjavati porobljavajućim sadržajima – od poverja u zagrobni život do nade u ovozemaljski raj koji se postiže omnipotentom kupovnom moći.

Za obrtanje ili revoluciju ovog pitanja, za, da tako emfatički kažemo, budućnost Evrope, egzemplaran je slučaj Isusa iz Nazareta. Izdahnuvši na krstu, pod mukama (ili nekoliko dana posle razapinjanja, kako danas navode pojedine biblijske egzegete, poživevši još kratko vreme, ponovo među učenicima, da umre od posledica torture), vrlo mlad, u trideset trećoj, kako se uobičajeno uzima, ili trideset osmoj ili četrdesetoj godini, objavio je da će vaskrsnuti kao Duh sveti.

Shvatanje vaskrsavanja Isusa iz Nazareta kao ponovno vraćanje u život iste osobe, kako to propagiraju crkve, zapravo je obnova insceniranja života kao teatra straha od smrti, straha od duha – uistinu, usmrćivanje Svetog duha. Jer, ovaj duh uskrsava isključivo kao duh zajednice onih koji produžavaju da žive prema moralnim načelima ljubavi o kojoj je Isus svojom egzistencijom svedočio. Prema moralnim načelima u čijoj je osnovi čista želja za slobodom drugog.

Verovanje u povratak iz smrti u život jednog čoveka koji se žrtvovao zarad drugih, nije samo obesmišljavanje veličine i tragedije tog žrtvovanja, već uspostavljanje Velikog drugog koji neminovno seje strah od smrti i porobljuje duh. Kad kaže da je najbolji put za današnji ateizam da prođe kroz hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo, a bolje bi bilo reći nauk Isusa iz Nazareta, ateističnije od samog ateizma, zato što ono kroz priču o smrti Isusa govori o smrti samog Boga, dakle, o smrti Velikog drugog, tačnije, o tome da Veliki drugi ne postoji, a sam ateizam, najčešće, nije u stanju da se izbori sa ovim Velikim drugim, stalno ga iznova iznalazeći kao Duh istorije ili kao Duh ideologije, Žižek uzvikuje: „Sami smo!“

Da bismo menjali život, moramo se oslanjati jedni na druge. To je živi duh. A kako se rađa i neguje ova ljubav prema i sa drugim, i kako se uništava pogubna iluzija Velikog drugog (koji je uvek šovinistička svinja, koju umemo da prokrijumčarimo i u sopstveno sažaljenje prema drugom!), najbolji primer pruža korespondencija između Slavoja Žižeka i Nadežde Tolokonjikove, članice grupe Pussy Riot, sada u tamnici u Sibiru.

Govoreći o sopstvenom osećanju krivice, jer on teorijski diskutuje dok ona trpi zatvorsku torturu, Slavoj, u jednom pismu, moli Nadeždu da mu opisuje svoje zatvorske dane, a kad mu ona, nastavljajući i sama svoj teorijski antikapitalistički diskurs, odgovori da on ne treba da oseća krivicu zato što je u drukčijoj poziciji, uslediće Slavojevo pokajanje: „Duboko sam posramljen tvojim odgovorom. Napisala si: „Ne treba da brineš da li se baviš teorijskim konstrukcijama dok ja stradam u 'stvarnim teškoćama'.“ Ova jednostavna rečenica mi je pomogla da shvatim da je bolećivost na kraju mog poslednjeg pisma bila lažna: saosećanje za tvoju muku u stvari je značio, 'ja sam privilegovan da se bavim pravom teorijom i držim ti teorijska predavanja, dok si ti dobra za izveštavanje o svom teškom iskustvu'. Tvoje poslednje pismo pokazuje koliko si mnogo više od toga, da si ravnopravna partnerka u teorijskom dijalogu. Primi moje iskreno izvinjenje za taj dokaz duboke ukorenjenosti muškog šovinizma, posebno kada je sakriven iza saosećanja za tuđe patnje.“