Foto: Privatna arhivaMeđu onima koji su sebi smerali da oduzmu život, nalazio se i onaj sedamnaestogodišnji učenik iz Trstenika koji je svojoj profesorki engleskog jezika izmakao stolicu: video snimak tog odvratnog postupka objavljen je gde god je to tehnički bilo moguće. Sedamnaestogodišnjak je izbačen iz škole; potom je pokušao da se obesi. To samo govori da je naše društvo obesno.
Reliquiae reliquiarum, ostaci ostataka, trunovi trunja negdašnjeg društva u Srbiji, obesni su, osvetoljubivi, zluradi i opaki. Društvo ovde više ne stanuje. Onaj prah koji je od njega preostao, opasan je, zagušljiv poput otrovnog plina.
Gledali smo i slušali kako su borci i borke za slobodu i demokratiju histerično tražili odmazdu za učenike koji su bili nemilosrdni prema svojoj profesorki engleskog jezika, uživajući u njenom strahu kao mladi kurjaci pred stravom ovčice. I odmazda je došla, u obliku državne represije, u obliku prosvetne represije (sic!). Nije to bila zaslužena kazna, bio je to gnev jednog fantomskog naroda. Učenici su izbačeni iz škole i gurnuti pod omče vešala, da ih sami namaknu sebi oko vrata, daleko od očiju javnosti i medija.
Ako neko ima pravo na grešku – dakle, PRAVO NA GREŠKU! – imaju ga deca i omladina. To je temeljni princip vaspitanja. To je dužnost obzirnog društva i državne uprave koja se stara o javnom dobru, što joj je i jedini posao.
Svakog dana, svakog sata, svakog minuta, ovo društvo (naglasak na ‘uštvo’!), ovo resto resta jednog nekad solidnog društva, gleda bez zazora, da ne trepne, galerije pokretnih portreta već matorih, ovejanih ubica i podvodača, kako s ponosom sikću, prete i keze se sa svih mogućih ekrana koji prenose direktne i reprizne njihove televizijske prezentacije. Aferim, delije!
A onda to društvo (naglasak na ‘uštvo’!) grakne na jednu – da, gnusnu! – nepodopštinu nekolicine sedamnaestogodišnjaka, koji su se obrazovali pre svega na serijalima bahatih konferencija za štampu Predsednika Republike (naglasak na ‘publike’!) i njegovih ministranata i ministrantkinja, te na danonoćnim televizijskim rijaliti iživljavanjima, a da ni u jednom ni u drugom obliku konferencije ili rijalitija nema ni trunke samog života.
Ta deca, dakle, sve vreme motre na jedno životinjsko upinjanje onih koji su po svemu bitnom mrtvi da nam dokažu da su živi! Kad imaju glavnu reč, mrtve duše dokazuju da je život bezdušan.
Ovu decu vaspitava SMRT. Koliko je stoga u njima potrebno otpora, do čijeg otkrića moraju doći sami i slučajno, da bi se oduprli ovoj smrti koja postoji tako što umrtvljuje sve oko sebe?
Jedini spas ovoj posrnuloj i ometenoj sredini, koju političari i njihovi biznismeni – zarad novca i privilegija – vode ubrzano u nestanak bez p(r)omena, jeste u revolucionarnom preokretu u sferi obrazovanja. Ovde još uvek, još uvek ali ne zadugo, ima izvrsnih pojedinaca koji znaju šta je to prosveta, šta je to obrazovanje i šta je to kultura; šta je to svetska književnost i šta je to savest sveta, i kojima je stalo do biti mišljenja i savesti, do istinskog prava na propitivanje i proučavanje bez zazora i kompromisa. Oni nisu u strankama, a pogotovu nisu u vladajućoj garnituri. Oni nisu mrtvi, ali su nevidljivi.
Živimo u smradu i otpadu, obrazujemo se kao šljam. Šta očekujemo?
Pre nekoliko dana, obesila se likovna umetnica, majka dvanestogodišnje devojčice, koja je pre dvadesetak godina emigrirala u Srbiju, rodom iz Donjecka u Ukrajini. Bivši muž, otac njene kćeri, radi i živi u Rusiji.
Toponime Donjeck, Ukrajina, Rusija, Srbija, Beograd, samoubistvo ove žene uvezuje u isti čvor, grleno, pod pritiskom štranjke oko šije. To je stakato jedinstvenog smrtnog ropca.
Kako je i zašto Srbija tako izolovana od životnog svog okruženja, transponovana u daleku oblast nasilnog masovnog umorstva?
Zbog nečijih sefova u trezorima, bankovnih računa, poslovnih i stambenih kvadrata i kupljenih sati za masovno traćenje vremena, Srbija nikad nije bila dalja, na primer, od jedne Hrvatske, s kojom se graniči – ni kad su ih delila carstva, ni kad su ih razdvajali ratovi.
Treba preseći čvor. Treba smaknuti ovu omču za vešanje, samoubilački štrik sa šije ove zemlje. Inače će joj, mrtvoj, komšije uskoro saopštiti da se upokojila, kao u dobrom, drevnom jevrejskom običaju pri sahrani – o kojem govori niko drugi do Boris Davidovič Novski: “U trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i kaže mu glasno: ‘Znaj da si mrtav’!”
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
