Savest levog liberala

Krugman nije radikalni politički mislilac. On ne snuje o revoluciji i menjanju stvarnosti na osnovu konačnog zahteva i prema idealnoj projekciji. Kao naučnik, on ukazuje na nesavršene ekonomske i pravne mere kojima se stvarnost, hic et nunc, može poboljšati. Cilj je jednostavan: rast životnog standarda i smanjivanje socijalnih razlika.

Krugmanov liberalizam, ako je to liberalizam, ima socijaldemokratsku dimenziju. S jedne strane, kritičan prema postojećem stanju, s druge, oprezan prema radikalnoj teoriji i praksi, ovaj ekonomista pred očima uvek ima razvojni stepen društva, kako mu se zahtevi za socijalnu promenu ne bi pretvorili u samodopadljivu retoriku i nepraktičnu propagandu. To je savest levog liberala.

Ključni Krugmanov politički uvid jeste da pravedna socijalna politika vodi ekonomskom razvoju društva. Naime, razlog narastajuće nejednakosti ne nalazi se u ekonomiji, nego u rđavoj politici. I jednakost i nejednakost, konsekvence su isključivo političkog izbora, tvrdi ekonomista. Bilo bi izvanredno kad bi to na umu imali i krojači naše tranzicije.

Dokaz za istinito važenje Krugmanovog stava i u uslovima državne i društvene tranzicije, predstavlja današnja privreda Poljske koja, jedina u Evropi, gotovo da i nije osetila ekonomsku krizu. Ukoliko nastavi s takvim razvojem, stručnjaci predviđaju da će poljska privreda sredinom veka preteći nemačku. Istovremeno, u Poljskoj raste socijalna jednakost, a vidno se topi klerikalizam. U toj državi se, naravno, nije srljalo u privatizaciju kao što je to učinjeno u našoj. Privatizovano je i neuporedivo manje i kudikamo berićetnije nego ovde. Znatan broj poljskih preduzeća i dalje je u državnoj svojini.

Slika savremene Poljske, potvrđuje i druge Krugmanove političke i ekonomske stavove. Najpre to da slobodno tržište uistinu može da nagomila ogromno bogatstvo, ali da ne može pravilno i pravedno da ga rasporedi. Ukoliko je tržišna ekonomija prepuštena samoj sebi, ne stvara se srednja klasa – ključna za ekonomski i socijalni napredak zemlje.

Šta Krugman predlaže? Prvo, da se (u SAD) uvede istovetno zdravstveno osiguranje za sve građane. Da bi se taj sistem osiguranja finansirao, neophodan je sistem visokog i, u odnosu na sumu prihoda, progresivnog oporezivanja. Pri tom je bitno da znatan porez plaćaju ne samo ekstremno bogati nego i pripadnici srednje klase (dakako, srazmerno zaradama), jer je politika opšteg blagostanja – u interesu, pre svega, te klase.

One koji govore da učešće države u privredi treba da bude minimalno, a što je bit klasičnog liberalizma, Krugman vidi u rukama orijaških korporacija – kako rade u interesu onog jednog postotka ukupnog stanovništva, o čemu su protestanti ove godine brujali na Volstritu, gde im se pridruživao i pisac „Savesti liberala“.

Krugman objašnjava i šta je to što siromašne ljude u Americi huška da glasaju za Republikansku stranku, dakle, protiv sopstvenih interesa – za politiku minimalnog oporezivanja najbogatijih. Reč je ili o žrtvama desničarske propagande, ili o rasistima, kaže nobelovac.

Tri uporišne tačke agitacije Republikanaca (i drugih desničara zapadnoevropskog sveta) jesu: religiozno moralisanje, slobodno tržište i rasizam/nacionalizam. Religiozna moralistika propagira da siromašan čovek treba da se izdigne iznad sfere materijalnog interesa, bez obzira što je tu potlačen, i da na realnost gleda kroz sočivo hrišćanske religije koja ga favorizuje u verskom i kulturnom ratu što se odvajkada i potajno vodi. Kad je reč o slobodnom tržištu, desničari tvrde da deregulacija i smanjenje poreza predstavljaju zajednički dobitak i da svima pružaju podjednake životne šanse. Rasizam se ogleda u propagandnom stavu da od socijalne države korist imaju isključivo manjine – rasne, nacionalne, verske, rodne, seksualne… U tom nesavesnom kontekstu, socijalna demokratija se tumači kao udar na tradicionalne, temeljne vrednosti države i društva.

Podmukli rad ovakve propagande ukazao se belodano pre desetak dana i u izjavi predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Nabasa li na nekog siromaha koji ni sam ne zna kako krpi kraj s krajem, ovaj predsednik kaže: „Znam šta znači kad sretnem čoveka koji nema, a kad ga pitam kako je, on ne kaže ‘loše živim’, nego ‘čuvajte mi Srpsku’“.

Eto kako onaj koji nema šta da jede, i kojem život ispijaju oni što poseduju za hiljade takvih kao što je on, može lako da se „navuče“ na idealizam tradicionalnih vrednosti, u čijem su mraku svi ljudi, bez obzira na realnu društvenu moć, podjednaki i na istom zadatku, a sve krave crne i daju po deset akova mleka dnevno.