Savetniku bivšeg predsednika države

„Zlatko Paković je u osnovnoj premisi svog teksta ‘Povratak Đinđiću’ („Danas“, 7. 9. 2012) napravio faul“, piše Krstić. Najpre, „osnovna premisa“, nešto poput železnog gvožđa ili šijastog vrata, „egzemplaran je primer“ pleonazma. Premise su početni stavovi, dakle, osnova iz koje se izvodi zaključak. Uglavnom je više premisa iz kojih nastaje jedan zaključak, ali, sve su one fundamentalne za njega, jer bez i jedne od njih ne bi ga bilo moguće utemeljiti. Drugo, nisam ja bio taj koji je s bivšim predsednikom igrao basket, niti onaj čiji je kroše, namenjen jednoj drugoj funkcionerskoj stranačkoj glavi, slučajno završio na licu predsednika stranke i bivšeg predsednika države, dakle, ni u kakvom, organizovanom ili spontanom, sportskom ili nesportskom takmičenju, nisam učestvovao s Borisom Tadićem da bih napravo ikakav faul. Ukazivao sam na njegove političke greške, čijim bi se izbegavanjem izbegli i oni istinski faulovi do kojih je dolazilo u trenucima rekreacije i fiskulture bivšeg predsednika.

Pogledajmo sada za koji mi to „faul“ u „osnovnoj premisi“ mog teksta – u kojem se osvrćem na odocnelu reakciju donedavnog predsednika republike povodom, kako sam ga nazvao, fašističkog napisa pomoćnika sadašnjeg ministra kulture – sportski sudija Krstić „svira“ ličnu grešku! Reč je, u stvari, o dva „faula“, odnosno dve „lične“. Prvu, zato što nisam naveo istinski Tadićev razlog za reagovanje, nego sam ga, kako kaže sportski sudija, „imputirao izvrćući smisao saopštenja“. Napisao sam da Tadić sada traži hitnu smenu autora fašističkog teksta „jer je bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“, citirajući, dakle, samog Tadića. Evo šta, u ovom sportskom nadmetanju, kaže sudija: „Svako ko pročita Tadićevu izjavu vidi da je tražio Kolarevićevu smenu, ne zbog ovog što Paković tvrdi, već zato što tekst pomoćnika ministra ‘predstavlja izraz opasne namere obeležavanja pojedinaca sa ciljem uskraćivanja osnovnog prava na slobodu mišljenja i političkog izbora’.“

Ako je neko jedan od nosilaca propagandne mašinerije diktatorskog režima Slobodana Miloševića, onda on, eo ipso, narušava pravo na slobodu ne samo mišljenja i političkog izbora nego i političkog delovanja. Savetnik bivšeg predsednika, zasenjen stranačkom družbom sa SPS-om, ovu vezu još uvek ne može da uvidi. Dakle, svrha teksta „Povratak Đinđiću“, u tome je da se javnosti ponovo predoči kako je za zataškavanje ove propagandne rabote i aboliranje njenih nosilaca odgovoran upravo Boris Tadić. Šta je tu uistinu faul? Faul je igrati basket sa portparolom pomenute mašinerije, Ivicom Dačićem. Kruna blasfemije jeste izjava tog sada bivšeg Tadićevog partnera i u basketu: „Da su živi, Milošević i Đinđić bi danas sarađivali.“ Premisa mog teksta je ta politička greška bivšeg predsednika čiji je savetnik N. Krstić.

Dobrobit tog politički pogubnog partnerstva između SPS-a i DS-a, Krstić nalazi i u tome što, kako veli, za to vreme nije bilo spiskova sličnih spisku pomoćnika sadašnjeg ministra kulture. To nije tačno. O tim spiskovima, i sam sam pisao. Nedavno, u polemici sa Slobodanom Antonićem, a navodio sam ih iscrpno i u analizi nacionalističkog morala, na primeru najnovijih knjiga Dobrice Ćosića, koje vrve od takvih spiskova. Zašto je savetnik bivšeg predsednika o tome ćutao?

Stoga što nisam pisao o rečenom fašističkom napisu pre Tadića, Krstić mi sudi za drugi „faul“. Pri tom tvrdi da i moje kolege nisu o tome pisale, što je netačno. Blagovremeno i pozvano, reagovano je na pomenuti spisak. Zašto je Krstić o tome neobavešten, to nije moj „faul“. Zašto, pak, ja nisam o tome govorio pre nego što sam pisao o Tadićevom reagovanju? Zato što sam već u tekstu pod naslovom „Patridiotizam“, 3. avgusta, analizirao fašistoidne izjave ministra kulture koje su premise za ono što je sastavio njegov pomoćnik. Nije me u tome sprečilo ni, međusobno uljudno, lično poznanstvo s dotičnim ministrom, koje potiče iz vremena kad je on bio član Demokratske stranke, čiji je jedan od osnivača.

DS je 2008. godine izneverio građanke i građane koji su se borili protiv Miloševićevog režima i svih njegovih ljudi. Obnova rada ove stranke protiv raznih oblika autoritarnosti i protiv gomilanja vlasti i ukrupnjavanja moći u rukama pojedinaca, jedna je od premisa demokratizacije društva. Što se tiče ovih koji su sada na vlasti, a s obzirom na to da ih sve dobro i dugo poznajemo, ništa dobro ne očekujemo. Ako nekog dobra i bude, možemo ga smatrati čudom.