Sedam veličanstvenih (2)

„Pre sletanja na Zemlju“, litvansko-nemački film reditelja Arunasa Matelisa, započinje scenom šišanja jednog dečaka. Odmah pomišljamo da je tu reč o živahnom malom prestupniku i okrutnom postupku u nekom zavodu za maloletne delinkvente. Ubrzo potom, dok dečaka polažu u kapsulu jednog skenera, a on pita: „Smem li unutra da dišem?“, shvatamo da je reč o teško obolelom.

Matelisov film uvid je u kratke živote u bolnici za decu obolelu od leukemije. Gotovo iscela sniman u tom enterijeru, njegov bolni utisak pojačava prizor iz eksterijera, taj kadar-lajtmotiv, uvek u istom planu, koji nam predočava jedno drvo iza koga se u daljini vidi ova bolnica. Drvo, čas uzdrmano vetrom, čas osunčano, olistalo, čas pod snegom… Vreme curi.

Reditelj često sekvencu dovršava serijom fotografija koje proširuju njeno polje događaja i, dakako, doživljaja – iskorakom u budućnost, predočavajući nam, dakle, ono što će se dogoditi tek „posle filma“ (posle smrti deteta), ili, pak, povratkom u prošlost (pre otkrića bolesti deteta) – dok ton ostaje autentičan zvuk osnovne scene koja se, kao palimpsest, odvija ispod predočenih fotografija. Dok nas prožimaju bol i saosećajnost, razmišljamo. Pitanja koja postavljamo nemaju odgovora: Zašto (pojedina) deca moraju da pate? Zašto im je oduzeto detinjstvo? Ko ili šta usmrćuje one koji samo što su kročili u život? I naposletku, nije li reč o problemima pred kojima bismo morali da postavimo iz osnova drukčija pitanja od ovih koja postavljamo, ukoliko hoćemo istinske odgovore? Gde odista počinje život?

A gde počinje poezija?

Ima lucidnih zapažanja o tome zašto čovek uopšte piše poeziju ili peva pesmu, zašto, naime, počinje da piše nešto drugo od uobičajenog pisma – pevajući. Dve autobiografske notice – jedna potiče od slavnog, svetog klošara, Žana Ženea, a druga od anonimnog starca, pesnika, kojeg upoznajemo u dokumentarnom filmu Marka Vejmilera „Život je negde daleko“ – čini mi se da bolje nego druge autorske zabeleške ili poetike govore o onom estetskom trenutku u kojem čovek počinje da piše pesmu, što do tada nije činio, o momentu u kojem, dakle, postaje pesnik.

Nadahnuti romanopisac i dramatičar, lopov i peder, sveti Žene – kako ga je nazivao Žan-Pol Sartr, posvećujući njegovom delu debelu knjižurinu baš pod tim naslovom („Sveti Žene, glumac i mučenik“, 1952) – jednom je prilikom ispričao kako je došlo do toga da, kao neškolovan čovek, počne da piše umetnički tekst. Kao i toliko puta pre, sedeo je tada u zatvoru zbog krađe, valjda knjige, odeven, valjda, u ono prugasto odelo s ljubičastim odsjajem, o kojem je maestralno pripovedao u „Bogorodici od Cveća“, i pozdravno pisao razglednicu tadašnjem svom ljubavniku. U magnovenju, primetivši da je ta karta po kojoj piše hrapava, shvatio je da bi i o tome mogao nešto da kaže… i tako je nastala njegova prva meditativna proza, koju je, doduše, čitao samo jedan čitalac. Odjednom, promenjen je ne samo sadržaj pisanja nego i njegov celokupni smisao, menjajući smisao jednom životu. Od utilitarnog pisma, makar ono bilo i erotsko, nastalo je, u trenutku, nesvrhovito umetničko pismo.

U dokumentarcu „Život je negde daleko“, poemi na podlozi filmske razglednice iz jednog malog, zanemarenog i ostarelog portugalskog mesta, imenom Barozo – „razglednice“ koja, temom i stilski, neodoljivo podseća na kratki roman Rastka Petrovića „Ljudi govore“ – u četiri godišnja doba, pored drugih meštana koji kazuju, ali nikad direktno u kameru, već se njihov glas, dok im gledamo lica, čuje iz offa, jedan starac priča priču o tome kako je počeo da piše poeziju.

U starinskom mestu Barozo, s oronulim kamenim kućama i izlokanim davno pokaldrmljenim ulicama, među brojnim napuštenim domovima, kao u nekom zaboravljenom dobu, među ljudima poput njega, uglavnom zemljoradnicima, živi ovaj čovek koji je u svojim dubokim godinama, i od duga vremena, počeo da piše poeziju, isključivo za sebe i svoj groš. A evo kako je to bilo.

Budući pesnik provodio je vreme samotno, a naročito za kišnih jesenjih i studenih zimskih dana, uz ognjište, gledajući u vatru, razmišljajući i prisećajući se nekadašnjeg, druževnijeg i radosnijeg perioda svog života. U jednom trenutku, samo je poželeo da piše, a kad je uzeo da piše, već je bio pesnik. To nisu diletantski stihovi, nego autentično proživljeno pevanje. I Barozo je u njemu našao svog pesnika, kao što je Trst svog pesnika našao u Umbertu Sabi.

Intenzitet želje da se živi unutar samog sebe, od jednog zemljoradnika može da stvori originalnog pesnika. A kad čovek počne da peva sam sa sobom, to se može zvati i preporod ili vaskrsenje.