Sedam veličanstvenih (3)

Švajcarski dokumentarni film „Otarasi se đavola“, scenariste i reditelja Petera Entela, uprkos nepravednoj završnici, bez katarze, podario nam je puno vedrine i oduševljenja. Uostalom, u tome i jeste nekakav smisao, da se bude vedar bez obzira na kraj.

Katoličkom svešteniku, ocu Džeromu Le Duu, koji decenijama služi u crkvi svetog Avgustina, u istoimenoj parohiji u Nju Orleansu – posle uragana Katrina, naloženo je od katoličke biskupije da promeni parohiju. Ali, sedamdesetšestogodišnji otac Le Du, nadasve duhovita i umna osoba, Hrist sa osmehom, a ne s tužnim licem, uvek buntovan u zlastoustim, vickastim svojim propovedima koje polaze od konkretnih problema – miljenik je i autoritet svoje pastve koja okupira crkvu kako bi se usprotivila nepravednoj odluci visokog klera. Oni će u svojim nastojanjima pobediti tek nakratko, da bi posle mesec dana otac Le Du ipak bio poslat negde u Teksas.

Ono što pleni u ovom filmu jeste potreba za slobodom koja, u zaštiti autoriteta, ne preza od autoritarne organizacije,  spremna da slobodu bezuslovno osvaja; najzad, ali ne na poslednjem mestu, tu je i radost vernika, neobično lišenih fanatizma i slavljenja mučeništva – što je jedno od najređih lica svekolikog hrišćanstva.

Potresan je nemački film „Đavolov rudar“, film Kifa Dejvidsona i Ričarda Latkanija. On nas vodi u bolivijski rudnik srebra, koji se eksploatiše već 450 godina, a u njemu zatičemo desetogodišnje dečake koji rade u smenama od dvanaest sati. Nije retko da neki od njih rade i u dve smene. Najzad, mrtav radnik ne traži platu za minuli rad, a na njegovo mesto odmah dolazi novi.

Lišće koke bodri svest ovoj deci, a prašina im truje pluća. Iscrpljen silikozom, ovde nijedan rudar ne preživi četrdesetu. Hrišćani koji izvan rudnika veruju ili ne veruju u Hrista, u podzemlju se klanjaju bogu osvete i besa, koga su za njih izmislili konkvistadori. Ako se neko pita šta je pakao, nek gleda ovaj film.
O dokumentarcu danskog reditelja Franka Pijaseckog Poulsena „Krv u mobilnom telefonu“, pisao sam u više navrata, zato što mmislim da je to ključna pokretna slika našeg doba i našeg sveta, zapravo, njegove varvarske, mitske osnove, koju uglavnom, mi građani evropske civilizacije, ne vidimo, na koju smo zaboravili, a na ojioj, ponavljam, sve blagodeti civilizacije počivaju.

Ko ima i suviše i nepotrebno, ne zna da to neko drugi negde drugde, možda na suprotnom kraju sveta, plaća upravo onim što mu je preko, nasušno potrebno – svojom nemaštinom, glađu i mučnim, ubitačnim radom. Potrebno je puno volje i znanja, nadasve hrabrosti, savesti i strasti za javno dobro, da ovakav film nastane i ugleda svetlo dana.

Načuvši nešto o kongoanskim „krvavim mineralima“ kao neizostavnom materijalu za komponente moblinih telefona moćne finske firme Nokia, danski reditelj polazi put bogate demokratske evropske države i, na drugoj strani, siromašne, vojnim sukobima devastirane, nedemokratske afričke zemlje. Prizori uglađene ignorancije i gospodskog licemerja na belom kontinentu, smenjuju se sa prizorima bahatosti vojnih zapovednika i naivnosti i bede robovskih radnika u srcu Afrike.

U Kongu, duboko u džungli, Poulsen će se, kroz usko rudarsko okno, čuvano od strane vladinih vojnika, a okruženo gerilskim pljačkašima, spustiti u mračnu dubinu zemlje, gde oslanjajući se jedni na druge leđima i bokovima, jedva u prilici da zamahnu, neobučeni rudari, najprimitivnijim sredstvima, kopaju u potrazi za mineralima. Kad izađu na površinu zemlje, ovi kopači, odreda sve mladići i dečaci, nalaze se u nekoj vrsti logora koji ne mogu slobodno da napuste. Najisplatljivije je da rade do iznemoglosti i smrti, jer tada ne moraju biti isplaćeni ni onom minimalnom svotom koja im je obećana, a ničim garantovana. Mrtav radnik ne traži platu za minuli rad.

U Finskoj, u predstavništvu moćne Nokie, Poulsen nikako da uspostavi kontakt s nekim ko bi odgovorno mogao da objasni na kakvoj se pravnoj osnovi zasniva trgovina mineralima koji potiču iz Konga a završavaju u Nokijinim mobilnim telefonima. Svi visokopozicionirani službenici Nokie, sa kojima, preko PR službe i njenih osmehnutih agenata, Poulsen traži razgovor – ili su već „na nekom važnom sastanku“ ili „na službenom putu s kojeg se neće uskoro vratiti“. Zvanično, Nokia vodi transparentnu ekonomiju i ulaže u zaštitu životne sredine. Međutim, kako minerali stižu iz Konga u Finsku, o tome nigde nema  pomena, kao što pomena nema o robovskoj žrtvi afričkih robova.

Stara naša dobra Evropa i još bogatiji njen Novi svet, sa svojim institucijama slobode – a kad kažem institucije slobode, govorim to bez ironije – svoju udobnost još uvek duguju mladoj krvi sirotih kontinenata. To je prokletstvo, a kraj mu se vidi u onom momentu u kojem će rudari shvatiti da su jedini zemljaci na ovoj Zemlji.