Utemeljivač radikalne ortodoksije, savremene škole levog političkog mišljenja, zasnovane na „izvornim“ hrišćanskim načelima jednakosti ljudi i pripremi i upodobljenju carstva nebeskog na zemlji, Džon Milbank, profesor religiologije, politikologije i etike na Notingemskom univerzitetu, prilikom svog boravka u Rusiji, tokom maja ove godine, održavši nekoliko predavanja kojima je uvodno bilo ono na pravoslavnom Svetotihonovskom univerzitetu, s temom „Nova podela: romantična vs. klasična ortodoksija“, u intervjuu „Sekularni liberalizam i totalitarizam“, koji je za „Ruski žurnal“ dao svom kolegi Dimitriju Uzlaneru, rekavši da „Rusija treba da nastavi s politikom potpore pravoslavlja“, a da „istovremeno, pravoslavlje ne treba da podrazumeva progon drugih religija“, zapravo je otkrio protivrečnost koja je u osnovi radikalne ortodoksije, pozicije, inače, plodotvorne za savremeni politički diskurs koji je, u konformizmu, zaboravio šta uistinu znači biti levo.
Kad kaže da država treba da favorizuje jednu religiju, a da istovremeno ta religija treba da bude tolerantna prema drugima, to je ili naivno, ili podlo. Ukoliko država favorizuje jednu religiju, utoliko, dakako, nije važno da li je ta religija, sada uzdignuta na rang državne, tolerantna prema drugim religijama, sve da je to i moguće, nego je bitno to da li je država tolerantna prema njima, što je, favorizacijom jedne, upravo izbegnuto. Ključni problem radikalne ortodoksije jeste što ona, makar i retorički sofistifikovano, nužno vodi klerikalizaciji – ima, dakle, totalitarne sklonosti.
Milbank stvar objašnjava totalno drukčije: „Dok pravoslavno i katoličko hrišćanstvo ne povrati dominirajući položaj, savremenost će produžavati da dobija sve pogubnije crte. Birokratija i tržište će se naposletku ukrstiti i tako poroditi najžešću oligarhiju, progutavši svaki vid lokalnog društva. Najveći broj ljudi pretvoriće se u obične izvršioce, što važi i za inteligenciju. Posle kraha komunizma, postepeno smo shvatali da je sekularni liberalizam takođe ideologija, sposobna da muči i ponižava ljudsko dostojanstvo, osim toga, potpuno ravnodušna prema problemima materijalne bede. Sekularnost, sama po sebi, ima totalitarne sklonosti.“
Iz dobrih uvida u problem birokratije i tržišta (vidimo da se i kod nas pod uticajem EU birokratija zapravo umnožava), u problem postvarenja činovnika i inteligencije, u ravnodušnost stanovnika bogatih zemalja prema siromaštvu drugih, Milbank izvodi rđav zaključak da sekularizam ima totalitarne sklonosti. Tačno je, i istorijski verifikovano, da sekularizam može biti totalitaran samo ukoliko je pretvoren u ortodoksiju, no, utoliko to nije sekularizam.
Sekularizam predstavlja odnos državnih institucija prema partikularnim uverenjima kojima pripadaju i religijska. On je jedina antitotalitarna forma koja dopušta ravnopravnost i religioznih pogleda na svet. Najzad, suprotno Milbankovom ubeđenju, ovo dostignuće, zasluga je upravo liberalizma.
Svaka religija je eshatološka i samim tim isključiva, kao što je i svaki eshatološki način razmišljanja – religija. Jedino sekularna država, ali takva u kojoj, slobodno i odvojeno od države, postoje i razne crkve i figuriraju različite religijske koncepcije, može da spreči teokratsku, totalitarnu sklonost favorizovanog pogleda na svet, svejedno da li je on teistički ili ateistički „eshatologičan“. Nasuprot sekularizmu, naime, ne stoji religioznost, kako tvrdi osnivač radikalne ortodoksije, nego klerikalizam kao totalitarizam.
„Današnji levičari odavno su se pretvorili u liberale, nemajući više nikakav odnos prema socijalizmu. A što se tiče desničara, oni su postali ekonomski liberali. Levica treba da se zapita zašto više nije u stanju da se suprotstavi kapitalizmu. Desnica treba da se zapita zašto podržava kapitalizam kad on potkopava sve tradicionalne vrednosti“, uviđa sasvim dobro vernik Milbank (poput svojih čestih sagovornika, ateista i komunista, Badijua i Žižeka), s tim što on kao cilj ujedinjuje dve međusobno isključujuće stvari – socijalizam i tradiciju. Društvo slobode o kojem govori Milbank, nazivajući ga socijalizmom, moralo bi prevazilaziti dosadašnje iskustvo, samim tim ono nije definisano tradicijom. Ono što želi radikalni socijalista, sprečava ovde njegova ortodoksija.
„Ja sam hrišćanski socijalista – hrišćanski socijalizam podrazumeva demokratiju s prosvetiteljskom misijom za uvođenje ljudi u istinu“, kaže Milbank. Tačno je da socijalizma o kojem govorimo nema bez prosvetiteljske misije, ali je pogubno netačno da ta misija predstavlja uvođenje/posvećenje ljudi u istinu kao konačnu reč.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
