Serija „Černobilj“, oda komunističkom radniku

Od Amerike do Rusije izazvala je razne, ako ne baš polemike, ono rasprave, negodovanja, dakako i pohvale, a njihov odjek čuo se i kod nas, u ovom našem tamnom kulturnom vilajetu, koji je u nekoliko reči opisao pisac Srđan Valjarević (u razgovoru za nedeljnik Vreme):

„Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje.“

Citiram jednog, da ne kažem baš jedinog, odličnog srpskog pisca (a odličan je iz prostog razloga, jer piše samo svoje knjige i živi samo svoj život), stoga što se taj vremenski period nestanka vrednosti, možda bi trebalo reći nestanka vrline, u kulturama koje su zaostale na razvalinama jugoslovenske civilizacije, podudara sa havarijom u nuklearnoj elektrani u Černobilju, koja je izazvala, dotad i potom nezapamćenu, globalnu ekološku katastrofu s višestoletnjim uticajem.

O Černobilju, u vreme ono kad je eksplodirao nuklearni reaktor, nismo puno znali, iako smo upozoreni da te godine ne jedemo povrće i voće, naročito jagode. Ne sećam se da smo se tog upozorenja pridržavali. Možda smo, u svojoj neobaveštenosti i naivnosti, nešto duže nego obično hladnom vodom ispirali plodove.

Ja sam te dane u pamćenju najviše držao po tome što nas je, učenike trećeg razreda usmerenog obrazovanja, profesorka botanike Mira Sajić oslobodila inače obaveznog godišnjeg rada, pa nismo morali da uredimo herbarijum s najmanje sto vrsta bilja.

Dvadesetak godina potom, na Černobil (kako smo tada izgovarali ime ‘Čornobilja’) podsetila me je, izvanredno ispovedna, knjiga Vesne Goldsvorti „Černobiljske jagode“ (Geopoetika, Beograd 2005), koju sam u dahu pročitao.

Blizina smrti, koja je bitan uslov memoarske proze, uzrok je i pomenutoj knjizi. Vesna Goldsvorti, suočena s teškom bolešću (verovatno izazvanom jagodama ozračenim radijacijom iz Černobilja), dok još nije znala da će ozdraviti, napisala je knjigu takoreći na samrtničkom odru, kao zaveštanje svom (tada) dvogodišnjem sinu.

Bez pretenzija da uveliča svoj društveni značaj, kako to uobičajeno čine pisci memoara, pišući smelo o sebi kao o običnom čoveku, Vesna Goldsvorti je ispisala zajedničku biografiju svoje generacije: generacije stasale u danas nestaloj nedemokratskoj državi, socijalističkoj Jugoslaviji, iz koje je, pre nego što će se preseliti u Veliku Britaniju, uzela samo najbolje: kosmopolitski duh i evropsku kulturu (ono što državicama zaostalim na razvalinama Jugoslavije – sve odreda demokratskima – upravo nedostaje).

Memoari su po prirodi melanholični, i taj sfumato sećanja neizbežno je prisutan i u „Černobiljskim jagodama“, koje su, uprkos smrtonosnoj bolesti s kojom se, još mlada, tada suočavala autorka, ipak, napisane u duhu ironije (a nje nema bez kosmopolitizma):

„Moj komunistički odgoj, moj odgoj u komunizmu“, kaže Vesna Goldsvorti, „da budem u stanju da živim sa sobom a da ne verujem u bilo šta što kažem, da budem u stanju da prihvatam stvari a da ne postavljam previše pitanja – sigurno mi je dobro poslužio tokom čitavog mog radnog života. Vrlina je vrlina gde god da ste, na Istoku ili na Zapadu.“

Stigli smo do poente, do tačke (preseka), u kojoj se, kao udaljene pritoke, susreću jedna knjiga sećanja, jedan intervju, jedna popularna serija, jedna ekološka katastrofa koja je usmrtila i osakatila stotine hiljada ljudi, smrt jugoslovenske civilizacije, uništavanje vrline kao društvene vrednosti na Balkanu i krah ideje komunizma u svetu.

„Biti u stanju prihvatati stvari a ne postavljati previše pitanja“, „biti u stanju živeti sa sobom a ne verovati u bilo šta što izustiš“, to je, kako je napisala Vesna Goldsvorti, u komunizmu bio, a do danas u kapitalizmu ostao – temelj vaspitanja. To je pokazano i u igranoj seriji „Černobilj“:

Propis poslušništva, propis nepostavljanja neočekivanih pitanja, prouzrokuje slom ne samo nuklearnog sistema proizvodnje energije nego i sistema proizvodnje ideja.

S druge strane, a to do sada, koliko mi je poznato, nije primećeno u razgovorima i tekstovima o seriji „Černobilj“ – u njoj je odata počast radniku, i to dostojanstvu radnika u komunizmu, kakvo kapitalizam nikada nije upoznao ni priznao.

Jedna od ubedljivo najlepših sekvenci „Černobilja“ jeste ona u kojoj rudari, znajući da žrtvuju zdravlje, mukotrpno sprečavaju totalnu katastrofu. Pred liderom rudarske jedinice, kako bi se danas to stupidno reklo, a u stvari, pred čovekom koji zbog svog udarništva uživa najveće poverenje među kolegama, stoje u stavu mirno i inženjeri i politkomi strašnog SSSR-a, koji je eksplozijom u Černobilju pao na kolena. To je tajna privlačnosti komunizma. NJu znaju samo prezreni na svetu.