Slobodan Žunjić (1949 – 2019)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Odličan Pakovićev tekst. Izdiferenciran. Ali, kada neko nema ukusa i mere, nema pomići: zašto je trebalo u jedan nekrolog ubacivati ogroman citat (više od polovine teksta) sopstvenog romana?

2. Ubedljiv dokaz da moć uma da pamti i reprodukuje ne znači i produholjevnost same duše, svesti. Jer računari mogu mnogo da „pamte“ ali su „glupaci“. Čak su bolji od ljudi koji mnogo pamte ali ne mogu zdravo da rezonuju, jer su u biti loši ljudi. Steknu ugled koji hrani njihov nezaziti ego, a to je đavo u čoveku. Dok je za njih to do smrti najvažnije, jer uživaju ugled, ali nikad ne postanu Oboženi ljudi. Da je Žunjić primljen u SANU, bio bi još jedan vo pored mnogih među njima, kako je to rekao mudri a pokojni dramturg, Aleksandar Popović. No, ipak nije pošteno uporediti zločestog čoveka sa trpeljivim i uvek korisnim volom.
   Evo, čitajući Vas, Panovića i Basaru lako mi je da zaključim da vas dvojica imate veliku moć pamćenja, no nikada nećete biti produhovljeni kao Basara. Za Svetislava naše stradanje zbog gluposti koja vlada celim društvom peče ga ko baklja do same srži njegovog bića. Dok se vas dvojica oblizujete od rečitosti i znanja kao da ližete sladoled, pa vam moram poželeti – ptijatno. Ja, inače, ne konzumiram sladoled zbog osetljvosti grla, koje i ono strada od nepodnošljovo odvrante duhovne hrane koja nam se servira bezprestanka.
   Za našu patnju nisu krivi oni koji malo znaju, već zli ljudi koji mnogo znaju i utiču na odluke koje drže naše društvo na dnu lestvice civilizovanih naroda.

3. Zlatko Paković je rođen one godine kad smo Žunjić i ja upisali filozofiju, kojoj se Žunjić posvetio od samog početka a ja tek od kraja. Radi se o rasponu od pedesetak godina. Nebitno! Nemam ja tim povodom bog zna šta da kažem, ali ne mogu da propustim priliku da kažem zašto me je Žunjićeva smrt ovoliko potresla. Ne zbog toga što me je podsetila da je i meni već sedamdeset, umirali su i mlađi ljudi. Po svemu sudeći potresla me je zbog utisaka koje je na mene ostavio kroz naše takoreći slučajne i uglavnom kratke susrete, mimohode i razgovore. A glavni od tih utisaka je svakako utisak da je taj čovek a priori znao zbog čega se muva po Kapetan Mišinom zdanju. Krasio ga je naime specifičan način ophođenja koji je zarazno delovao i na mene i druge. To možda ne bi bilo vredno pomena da je meni makar i a posteriori sinulo šta sam je tamo tražio pune četiri godine. Kažem to samo zbog toga što bez takvog kontrasta ne može da se vidi suština. Poslednji put smo se sreli, takođe u prolazu, 6. okotobra 2000. godine ispred opustošene Narodne Skupštine. Nekako mi se čini da smo se tu našli iz istog razloga iz kojeg smo se i 1968 našli na Filozofskom.